Xxx priča japanski

Otkad znam za sebe kao dijete, nikad nisam volio klistire. Plašila sam se, plakala, uzvraćala, skrivala. Rezultat je uvijek bio isti - nesrećno dijete je golim zadnjim dijelom štipano ispod pazuha ili između nogu i stavljeno klistir. Šta da kažem sa potpunom tačnošću - ja kao svjesno dijete dobrovoljno i poslušno nisam pristala na ovaj "sadizam". Sad, ako dobro razmislim, počinjem da shvatam da se nisam plašio same klistirke, već komornog lonca, koji su mi uvek stavljali posle klistiranja. Obično sam radila "stvari" na dječijoj dasci u WC šolji, a u slučaju klistirke, dobila sam ovu baš sadističku kahlicu. U redu je - u vrlo ranom djetinjstvu, kada sam bila jako mala za toalet, sjeo na njega, ali više. U kasnijoj dobi sam otkrio tako neugodnu stvar da mi se guza u loncu stalno zaglavila između poklopca i samog lonca. U kombinaciji sa klistirom, izlazak iz ovog zatočeništva bio je krajnje neugodan i svim srcem sam mrzeo ovu proceduru. Nije je volio ni moj brat, pa su nakon nekoliko naših "sabotaža", kada se ispostavilo da je klistirna sijalica, koja se tradicionalno čuvala u kupatilu, isječena makazama, roditelji su je počeli skrivati ​​u ormaru. Jednom riječju, bio je to rat u kojem smo na jednoj strani bili moj brat i ja, a na drugoj klistir i komorni lonac. Reći da je rat tekao s promjenjivim uspjehom znači lagati. Otišla je na jednu kapiju, tačnije na dve guzice. S obzirom da smo bili prilično često bolesni, a uglavnom su naši roditelji patili od zatvora, plus dečiji lekari su „razumno“ preporučili da umesto da pijemo gorke lijekove, davati ih klistirima ili supozitorijama. Kao rezultat toga, mržnja prema kahli se „projicirala” na klistir.Od kada se sećam, nisam osetila nikakve neprijatne senzacije od klistiranja - osim noše.
U vrtiću "Bog se smilovao" - nisam se uplitao u avanture ostatka grupe, ništa nisam stavljao u usta, pa nakon sledećeg trovanja grupe koja je jela neke gadostitokom tihog sata gledao sam kako sestra i učiteljica "muče" od stomaka, u spavaćoj sobi se sređuje infuzija i sledeća žrtva "kulinarskih uličnih eksperimenata" se odvodi na petominutni razgovor sa belom drugaricom i druže. Narod se već navikao na ovaj postupak i stoički ga doživljava - ionako će ih psovati, pa nema svrhe trzati se. Tako je grupa dočekala sestru sa velikom flašom za klistir i vazelinom, a učiteljicu sa loncem tople vode koja je ležala na njenoj lijevoj strani savijenih nogu. Kao što se pokazalo i odbacivanjem ćebe od drugog djeteta - i sa spuštenim gaćicama. Štaviše, mnogi bi, shvativši da stavljanje gaćica nakon klistiranja dugo traje - ipak bi ih skinuli u toaletu, i da bilo bi nezgodno trčati sa spuštenim, skinuli ih i obukli nakon Erotska umjetnost najlonskih djevojaka od christine iz toaleta. .
U školi je odmah postalo jasno da sam potpuno netolerantna na školske obroke - odmah je počela mučnina, bolio me stomak itd. Svi znaci trovanja su bili tu. U vrtiću se nisu držali sa mnom i psovali ja, ali po svemu sudeći - u školskim medicinskim ordinacijama takav uređaj kao što je klistir prepoznat je kao "nehuman" i odsutan je kao čas. Stoga se najčešće stvar završavala pozivom hitne pomoći i odvođenjem jadnog u bolnicu. Utisak iz bolnica bio je „bez palpacije klistir“. I sve to - bez napuštanja hitne pomoći. I onda vam se posreći sa bolnicom: u jednoj je „klistirna“ soba bila odvojena betonskim zidom od čekaonice „trovača“.Tačnije, ne cijela klistirna soba, već samo kauč - toalet je stajao iza paravana upravo u čekaonici, u kojoj je na red čekalo još desetak-dvoje djece. Dok "napumpano" dijete nije bilo potpuno sretno, iza iste ograde kao i kauč bila su vrata iz čekaonice u samu bolnicu. Vječno otvorena (tačnije, samo vrata), kroz koja u gužvi jure ljudi - doktori, medicinske sestre, pacijenti svih uzrasta i spolova. Mišljenje o djetetu koje leži golom zadnjicom i u nju ubačeno klistir je nevaljalo. interes bilo koga, činjenica Nema masturbacije rukama devojka generalno ne voli klistire, stidljiva je itd. - nikoga ne zanima.
U drugoj bolnici, hitna pomoć je bila „nudistički san“ - prozori su tradicionalno bili prekriveni farbom i zavjesama, nije bilo ulaznog dvorišta - bila su samo jedna vrata u hitnu pomoć - u hodnik, pa su ljudi išli tamo samo "poslovno", a ne zato sto ima i izlaz na ulicu. Sve je, jednom rijecju, odlicno, ako ne i jedno ALI: od hodnika ga je odvajao zid sa prozorima. Veliki i visoke kvalitete - od struka do stropa. Bez zavesa, bez farbe. A sada zamislite da u uglu čekaonice, između zida i ovog „prozora“ stoji kauč za klistir. Od recepcije je bila ograđena platnenom paravanom, ali od prozora. Niko nije hteo da je ogradi od prozora. “Na sceni” - ja i još neki mališan predškolskog uzrasta. Ja sam sama, on je sa svojom majkom. Plus doktor. Palpacija oba naizmjenično, zatim “univerzalni lijek” - klistir. Oba.Mali je prvi stigao - mami su dali krušku napunjenu vodom (uporan utisak je da se u bolnicama štedi na vazelinu - sijalica se vadi iz tegle vode i ne koristi se drugi lubrikant na vrhovima osim vode!), detetu su skinute pantalone, položili su ga na kolena i proces je počeo.
Više nisam mogao da stanem u krilo doktora, pa su me odvezli iza paravana, rekli mi da se skinem i počeli „mučenje“. Dakle, dijete ima 12 godina, kruška očito nije dovoljna za taj uzrast. Ili nema Esmarhovih šoljica, ili ima ušteđevine. Ali ima krušaka na veliko. Ležim, crvenim se i gledam kako dečaci, devojčice i ostali bolnički ljudi „deportiraju“ pored hitne pomoći, iza doktora“ provodi plan” za broj klistira u dobi od pet godina na jednu guzu, zadnjicu sve do punog fenjera: “Stiskali smo zadnjicu, ubacili, stisnuli, trpimo, trpimo, trpimo. Još samo malo. Šklj. Sad još jedan. Iscijedili su se.” Majka se prevrće iza paravana – dijete u jednoj ruci, klistir u drugoj: “Već smo kakili!” Dete sa interesovanjem gleda u „tetku golu zadnjicu“, iz koje viri još jedan klistir, koji je ubačen u trenutku dolaska, ali su zaboravili da je stisnu.
Doktor palpira djetetov abdomen, iz "buketa" bira punu klistir i predaje je majci uz riječi "Ponovi!" Ležim tamo crven kao kuvani jastog i grizem usne. Tada nisam znao da psujem, inače bih se zakleo. Hladna mi je zadnjica: topla je samo doktorova ruka, kad mi stisne zadnjicu, hladna mi je i zadnjica - možda se klistir napuni toplom vodom jutro, ali ova voda dugo ceka svoju guzu i uspeva da se ohladi. Hladna je, pritisak mi je u stomaku ko u boci sode, suze su mi u ocima - od stida pred onima koji hodam hodnikom i bol u stomaku.Chu. Šta je ovo. Jesam li izdržao svoje vrijeme ili je ovaj sadista jednostavno ostao bez punih cilindara. Ura. Izjavio je da sam dobra djevojka i da mogu ustati. Ali nije prošao ni minut prije nego je glupa majka odvukla Tinejdžerskog suda u toalet na Hitnoj pomoći, a on je bio jedini tamo!
Sadi-i-ist-s-s. Pucaću. Zadnji put je bio tamo oko pet minuta. Uh-uh-uh. Stežemo zadnjicu sa obe ruke, iz sve snage zatežemo rupu, izvodimo drevni šamanski ples Cum inside me vratima “Velikog oslobođenja toaleta od autsajdera”. Bog blagoslovio onu pametnu osobu koja je uvela duga haljina u školsku uniformu. Kada zamislim svoje devojke buntovnice u minijama i uskim farmerkama u ovoj pozi, odmah izgubim želju da se tučem sa školskom uniformom. Ja bar imam čime da se pokrijem, ali ti pokušavaš da navučeš ove uske farmerke i usku suknju sa stomakom punim klistira. To je to. Bio je veoma pametan čovek!
Pa, koliko će dugo biti tamo. Sudeći po načinu na koji ga nagovara da se gurne, još desetak minuta, plus treći klistir mu je zagarantovan. Ahhh. Ne mogu to podnijeti!
Šta. Ima li bolnički toalet na kraju hodnika. Sadiista. Šta, nisi mogao odmah da kažeš. Pobegao sam. Kraj hodnika. Tablica na vratima je "WC". I ne piše ni M ni Ž. Biće zabavno ako upadnem, a ovo je muško. A žensko je na drugom kraju hodnika. U redu je, u ovom stanju me više nije briga. Ura. Djevojka iskače kroz vrata. Jeeensky. Idemo. Napad. .
. Naletim na tipa na vratima. Ludo je. Trčim oko njega - nakon što sam ga udarila stomakom, skoro da se ne mogu suzdržati. Puno vrata - par njih je otvoreno. Uletimo, zalupimo vratima, sjednemo, a onda izbezumljeno tražimo zasun na vratima.Latch. Huh. Odvratno. To je kao, šta ako se bolesnoj osobi nešto desi u toaletu, da ne razvališ vrata. I ne možeš držati ručku - samo je jedan ekser od drške.
Vredno radim sa mlaznim motorom, popravljam koliko mogu vrata koja se sama otvaraju za ekser. Napolju je topot.
Vrata se otvaraju - na pragu je dečko. Ništa - ako je suditi po tome što mu stomak ne viri iz pantalona - ni posle klistiranja. "Go-a-i-i-i (niskofrekventni zvuk rakete koja radi)!" - zalupi se vrata. Udar susednih vrata - cika devojke. Još jedan pljesak - žamor. Čovek je imao sreće.
Kraj prvog toma. Drugi tom će govoriti o zrelijim godinama, samostalnoj kupovini „alata“ itd.