Soul calibur za odrasle

Naletjela je na mene kao kokoška, ​​obuzeta ludilom.

- Kako se ovo zove. Jesi li lud. Znate li šta će vam biti za ovo?. Jeste li uopće razmišljali o nama, o svojoj porodici. Ili su ti samo tvoji jebeni kompjuteri na umu?.

Tužno sam mućkom, neočišćenom kašikom mešao čaj u čaši i uzalud pokušavao da iza buke čujem ritmičko topotanje novembarske Prijenos priča za tinejdžere. Iz nekog razloga, u porodičnim nevoljama, posebno me je jako vukla priroda, živo i vedro nebo, koje je, kao i moj um, bilo nekad bezoblačno vedro, nekad tmurno sivo.

Kada su te riječi konačno došle do prvih opipljivih udaraca u rame, podigao sam pogled sa promatranja prozora i tiho rekao:

-Daj mi tanjir.

Tatjana se zagrcnula od mog bezobrazluka, a poslednje reči su joj zapele u grlu. Promuklo je promuklo, izvukla tanjir iz ormarića i snažno ga udarila o pod. Kratak prasak rasjekao mi je uvo, a lepeza krhotina radosno se raspršila po podu. Krajičkom oka, primetivši da ću sada morati da pomerim frižider da izvadim smeće ispod njega, otpila sam čaj iz Soul calibur za odrasle i kratko rekla:

- Glupo…

Tatjana je ponovo zagunđala i počela teško da diše. Ali njen prvi napad je već prošao, i bez sekunde oklijevanja je prešla na drugu - svalila se na stolicu, zarila lice u dlanove i tupo jecala. Ramena su joj se tresla kao pod električnom strujom, ali mi je uopšte nije bilo žao. Nije da ne volim svoju ženu.

Ispružio sam ruku i preciznim pokretom izvadio nesrećne fotografije iz džepa njenog ogrtača. Zadrhtala je i podigla lice s dlanova.

-Šta radiš?.

„Ništa“, slabašno sam se nasmešila, sakrivajući fotografije ispod knjige na stolu. – Ovo je fotomontaža!

“Kako?.” upitala je Tatjana s nevjericom i izraz njenih očiju se promijenio. Ne, još se nije povukla, ali se u mislima već osvrnula.

„Fotomontaža“, ponovio sam, ponovo pijuckajući čaj. – Ovo je kada uzmete jedno lice i zamenite ga drugim telom.

Stisnula je usne, razmislila, a onda rekla agresivno:

- Pa, zašto ste imali potrebu da nam izlažete lica takvim. prljavim trikovima?.

„I da bih sagledao nešto što se neće dogoditi u stvarnom životu“, objasnila sam, blago pocrvenevši.

Tatjana Imma svježi tinejdžer thattrapboyhb kratko zajecala, potiskujući suze i šmrklje, i rekla mirnije:

- Jasno…

- Šta vam je jasno?

- Kakav seronja, kakve ljude da tražim!.

Spustio sam praznu šolju i pogledao njene natečene oči:

- Zašto sam ja seronja?

Tatjana je ponovo zaćutala, iskrivljeni osmeh joj je grčevito izobličio lice, a onda je turobno promrmljala nešto ispod glasa.

- Šta. – upitala sam zahtjevno, kao u školi.

- I mislio sam da si me stvarno snimio. Uplašio sam se.

“A-ah.” provukla sam i ustala sa stolice.

I odmah je sjeo.

- Šta. Šta si rekao. – moj uzavreli um je tražio potvrdu onoga što sam čuo.

Tatjana je efektno zastala, kao u pozorištu, i polako rekla:

– Šest meseci jebem sina.

Bila je u pravu – odmah sam se osetio kao šupak. Pa čak i one koje trebate potražiti. Sedeo sam sa glupim izrazom lica, moj uzavreli um je dobio svoju potvrdu i sada je bio rastrgan od želje da pojurim u dva pravca. Ili pravo u pantalone, u gaće i onda bez prestanka, ili u moju napumpanu desnu ruku - stisnite tešku pesnicu kojom sam se ponosio, i svom snagom sočno udarite moju voljenu ženu u lice. Kao što biva u životu, tu i tamo dobijam polovične rezultate. Naime, moje ruke su se nehotice stisle u šake, a drug u pantalonama je počeo aktivno da se kreće.

“T-tvoja majka.” nehotice sam prasnula i zaćutala.

Tatjana se ponovo sažaljivo nasmešila, uzela moju šolju i otišla do šporeta. Nijemo sam gledao kako si sipa čaj, dok mi je pogled neprestano spuštao prema njenom dnu, prekrivenom cvjetnom ogrtačem. Zamišljao sam da bukvalno vidim našu Valerku kako ulazi u kuhinju, nežno grli Tatjanu za bokove i pritiska se uz nju. Ona mu se isto tužno smješka, ne podižući pogled sa peći, a on svojim još djetinjastim rukama posegne ispod njenog ogrtača, osjeti čvrstu gumicu majčinih gaćica i pomalo se nespretno penje ispod njih.

Šmrcala sam usnama, gurajući smiješne fraze o smislu života, moralu i "šta će nam biti", i neočekivano se zapitala:

- Pa, kako. sa njim?

Supruga se na trenutak ukočila, a onda, podigavši ​​šolju i krckajući komadiće po podu, sjela je na stolicu pored stola.

- Kako. – podigavši ​​obrvu, ponovio sam svoje pitanje.

Tatjana je otpila gutljaj iz šolje i samouvereno rekla:

– Sviđa mi se. Mada, kako to misliš?

- Mislim na sve.

– Sve mi se sviđa. - Nejasno je slegnula ramenima, što je u meni odmah izazvalo žestok i nekontrolisan gnev.

Hteo sam da joj bukvalno izvadim srce i bacim ga pred njene noge, na ovaj razbijeni tanjir, na pod po kome je tako nedavno hodala. Odmahnuo sam glavom i ljutito iscedio:

- Kako te jebe?

Pogledala me je nerazumljivim pogledom i odgovorila:

– Da li je neprijatno kada zamišljate takve stvari?.

Prokleta bila, ova glumica sa svojim glupim pozorišnim navikama. Spretno me uhvatila na svojoj ženstvenoj nozi i sad nikad neću saznati da li je imala veze sa našim sinom ili ne. Sve što sada mogu je da pogodim listove čaja.

I nejasno je za šta se moliti.

Ili neka sve ostane glupa šala.

Ili da ih jednom uhvatim. Naglo bih ušao u sobu (ili gde su oni?), dosta bi mi bilo uplašenih lica. Samouverenim pokretom zaustavio bih dete koje je jurilo ka ja, i istim gestom bih im naredio da nastave. A kad bi oni nastavili, pridružio bih im se. I moj sin i ja bismo zajedno propisno jebali našu drsku majku u sve njene rupe. I onda, za kaznu bi ti zdušno pojebao Valerku u dupe, žednog člana, drhteći u iščekivanju.

Supruga i ja smo pili čaj i nijemo se gledali.

A ispred prozora, hladna novembarska kiša tiho je padala u mraku.

A-sk, jul 2000