Monster cock sex slike

Kuhanje vrećice rezanaca je jednostavna stvar. Tolik obično pravi cigle i zapali tri tablete suvog goriva. Srećom, snašao sam se na vrijeme. Neka mašina je bacila cijelu torbu. Vjerovatno će biti dovoljno do ljeta.

Ovdje, generalno, možete pronaći sve što poželite. Dovoze svašta đubre iz cijelog grada. Ali "đubre" - na prvi pogled je vanzemaljski, neiskusan izgled.

Tolka ima uporan pogled. On može pronaći nešto ovako za vas u ovom smeću. Početkom jeseni ovdje je sagradio svoje stanove - tako on zove čvrsto izgrađenu šupu. Iako izgleda kao "ružan nesporazum", izdržao je više od jedne jesenje oluje. Čvrsto stoji. I unutra!!. Unutra je samo toliko toga. Luksuzan, čisto namešten krevet (neki bogataši su doneli sav nameštaj i odeću na veliko). Vjerovatno su se preselili u novu vikendicu, pa su bacili sav stari namještaj, kao i posteljinu i odjeću.

U uglu je ležaljka, a na sredini „sobe“ kuhinjski sto prekriven crvenim stolnjakom. Blizu zida (nećete vjerovati) nalaze se fragmenti "Wall Bara", a u njemu knjige, posuđe i stereo sistem. Ima čak i TV (zašto?). Pa centar je čist. oko baterija se vidi - nevidljivo. A na suprotnom zidu, gdje je krevet, je skoro nov tepih.

“U mojoj kući je bilo potpuno isto.” Jedino nije bilo “trbušne peći”, objašnjava Tolik.

Neočekivano smo se sreli u centru grada. I obojica su bili oduševljeni ovim susretom. Tolika sam zadnji put vidio prije tri godine. Njegova porodica se selila u novi stan, a ja sam ostao u starom komunalnom stanu. Plakao je dok je odlazio. – Previše nas je povezivalo sa njim, nešto više od prijateljstva. Međutim, malo ko je bio iznenađen – razlika u godinama i nije tako velika. On je tada imao dvanaest godina, ja sam bio četiri godine stariji.

Tolik me je odmah prepoznao i radosno mahnuo rukom kroz gužvu u autobusu. Ja također. Na sledećoj stanici smo sišli i ja sam ga zagrlila i nežno poljubila u obraz.

„A ti si porastao, Tolka“, sedeli smo u kafiću i čekali da nam donesu narudžbu. Pogledala sam njegovu odjeću. moderan sako, pristojne farmerke i prilično čvrste patike na nogama. Njegovo lice se nimalo nije promenilo, kao da mu sada nije petnaest, ali i dalje istih dvanaest nežnih godina anđela. Samo se komadić leda tuge pojavio u očima. Gde je nestao nekadašnji radosni sjaj?

- Pa, kako si i kako je tvoja majka, Tolja?

- Ne znam. Ne znam za mamu.

- Odnosno, ne znate kako?

- Zar ne gledaš TV. Sjećate li se katastrofe u proljeće, Rapidshare ekstremno lijepa tinejdžerka stanici?

- Naravno. Naravno da se sećam. Je li bila u tom vozu?

- Ne, sreo sam oca u blizini. Pa sam ga upoznao. Identifikovali su ga, ali mu majku nisu našli.

. Dobro se sećam ove Monster cock sex slike. “Približavao se putnički voz, a voz je eksplodirao na susjednoj pruzi. Čitav voz sa benzinom. Oh, šta se tamo dogodilo. Strašno je sjetiti se.

- Kako to, Tolik. mama umrla?

Pogledao je prema meni, a suza je pala na stolnjak. - I ja sam Indeks seksualnih cijevi 25 teen I ja sam bio tamo. Samo je nestala i to je to!!!

- Ali to se ne dešava. Svi poginuli su identifikovani.

- Svi su identifikovani, ali ona jednostavno NIJE PRONAĐENA!

Ćutali smo oko dva minuta, a onda nam je konobarica donela narudžbu.

- Samo, s kim sada živiš?

- Ali ni sa kim. Sam sam. Pokušali su da ih odvedu u inkubator, ali ja sam ih sve imao, znate gdje. Neki “cool momci” su zauzeli stan. U upravi kažu da bi bilo rodbine bilo bi druga stvar, ali u međuvremenu živite u internatu do punoljetstva, a životni prostor će, kažu, biti vaš.Kada napuniš osamnaest godina, imaćeš sva prava na svoj stan. Tolik je izvukao kutiju cigareta iz džepa. - Hoćeš li?

- Ne, ja imam svoj.

- Ali ja ne pušim, ali ga nosim sa sobom. Za svaki slučaj. Kako si?

- Da, ali šta je sa mnom. Posao - dom - posao. Nema prijatelja. Od tebe nisam ni sa kim razgovarao. Oni imaju svoje stavove, svoje interese.

- Znaš šta. - živnuo je Tolik, - idemo kod mene. A?

- Ali rekao si.

- Ne baš. Imam svoj dom. Samo što skoro niko ne zna za njega. Idemo na?

I evo nas. Kod Tolika "kuće".

– Ovde živim od početka septembra. Sam sam ga napravio. Šta ti misliš?

- Super. Zar ne smetaju lokalnim bičevima?

- O cemu pricas. Ja sam neutralan prema njima. Ponekad čak dođu u posjetu na čaj. Hoćeš li čaja. Sad ću skuvati, rezanci će samo prokuvati. A onda tamo, u kafiću, nisam baš jeo.

Dok je Tolik kuhao čaj, ja sam gledao knjige. – Algebra, književnost, anatomija.

– Učiš li sam, Tol?

- Skoro. Ponekad idem u školu kada stvari nisu jasne. I tako se trudim. Treba da učiš.

Razmislite samo o tome. Drugi klinac bi, na njegovom mjestu, davno bio “zapao” za neku krađu, ili “drogirao”. Kad sam ga vidio u gradu, nisam mogao ni pomisliti da živi u obicna gradska deponija.

Sjeli smo za sto i pili jaki čaj sa džemom od višanja.

- Saša, kako si ovde. Nije hladno?

- Šta pričaš, Tolik. Zagrejao - taman je da hodaš gol.

- Ovo sam ja za tebe. Ostani sa mnom. Barem za danas. A?

- Da se vratimo u detinjstvo?

- Pa da. Tako si mi nedostajao. Sve ove tri godine sećao sam se tebe, ali nisam mogao da te nađem.

Sljedećeg jutra probudili su nas traktorski motori. Rik je bio nemoguć. Tolik je počeo da me smiruje. „Ne boj se, Saš, opet su doneli đubre. Zarežu, istovare se i odu.

Neka lokalna pošast iznenada je pokucala na vrata. - Tolik. Izaći. Oni su sa pandurima. Sad će početi da nam uništavaju štale. Pazite da vas ne uhvate. Uhvatiće te začas, kao i tada.

- Tolik. Moramo da izađemo brže. Obucite se i poludimo!

- "Hajde da poludimo." A gde. – rekao je Tolik pomalo ravnodušno.

- Kako do kuda. Još uvek ne razumeš. Meni. Živjet ćemo sa mnom. Ti i ja. Prestanite da se motate po hrpama smeća.

Tolik se polako obukao. Sjeo je na krevet i negativno odmahnuo glavom.

- Ne. Ne mogu otići. I neće mi ništa. Ne prvi put. Idi ti. Ali ja ne mogu. Moram čekati. Obećao sam!. Ti idi, ja ću biti ovdje.

- Zašto ne. Ko te drži?

- Niko me ne drži. upravo sam obecao.

- Šta si obećao. Kome?

- Mama. Da ću je čekati ovdje. Dok ona ne dođe po mene. Čekaću što je duže moguće. Najmanje godinu, bar dve. Jer sam obećao.

Napustio sam štalu. - Svuda okolo, svuda po deponiji - traktori, automobili sa bljeskalicama, policajci koji jure tamo-amo. Malo dalje, nekoliko ljudi stajalo je pored bijele Volge. Odmah se vidjelo - vlasti. Krenuo sam prema njima.

„Izvini“, počeo sam, „ali ta šupa (pokazala sam u pravcu Tolikovih „stanova“) se ne može srušiti!!. Vidite, ljudi tamo žive!!!

“Živjeli smo”, naceri mi se kapetan kao odgovor. Iza sebe sam čuo škripu dasaka, škripanje metala i još neke zvukove. Jeste li čuli kako se kuće ruše?

Pogledao sam unazad. Buldožer je kružio oko mjesta gdje je upravo bila šupa. Vrtio se, kao da pokušava da zgnječi u zemlju luksuzan i čudan krevet za ovu rupu, kuhinjski sto, udžbenike na policama na zidu. I dječaka.

Činilo se da buldožer izvodi svoj ritualni ples. Ples uništavanja svega suvišnog i nepotrebnog na ovom svijetu. Izvršavao je naloge POTREBNOG.

Štampano sa skraćenicama