Priča o paru koji ima seks

Generalno, nije da ne volim cveće, Crvenokosa zgodna tinejdžerka navijačica sam ravnodušna. Ali u principu ne treba da voli. Kao dijete, baka ga je dobila od mene kada je lopta uletjela u dvorište, jednom, dok sam bio pionir, sjeo sam na buket ruža. Čestitali smo voditeljima proizvodnje, primili bukete od starijeg vođe pionira i čekali iza kulisa dok je sastanak trajao. Morao sam dugo čekati, pa sam seo na stolicu - a Verka Kiščenko je stavila ruže na nju. Pa sam izbo cijelo dupe, a ružama barem ne treba kana. Vođa pionira je tako rekao - ako bi ti, Gennady, sjedio na lalama, onda bi ti, Gennady, bio gotov. A kada sam se oženio – moja žena je bila učiteljica u osnovnoj školi – mogao sam da izgubim svako poštovanje prema cveću. Poklanjali su joj toliko ovih buketa barem 3 puta godišnje - nije ih bilo gdje staviti. septembar, rođendan i 8. mart. U početku sam bio sretan, ali nakon 2 godine sam počeo da gunđam. Za isti novac, kaže, bilo bi bolje kupiti sušilicu za cipele. Dakle, imao sam razloga da ne volim cveće, ali sam voleo svoju baku. I pokojnik je, shodno tome, svojevremeno volio cvijeće. Starica je bila u pravu, što znači da je tako nešto bilo u cvijeću. To sam mislio u sebi. Iako ne često, 3 puta godišnje, kao što sam već rekao.

Možda bih trebao reći nešto o sebi da bude jasnije. Nakon što je naš projektantski biro propao, skoro odmah sam našao svoje mjesto u poslu – počeo sam da pravim olovne ploče za pečate. Ne može biti jednostavnije - ali nasmejaćete se kada saznate koliko je ovih mrljica potrebno samo u Moskvi. Pa, idemo, idemo, onda sam počeo da prodajem brave, ostalu opremu, otvorio sam radnju, drugu, malu veleprodaju i tu sam se smirio. Ne Abramovič, naravno, ali ni Hodorkovski. Dovoljno za život. Dakle, problem sušare je odavno riješen, i ne samo to. Inače, moja supruga je završila kurs i radila sa mnom kao računovođa.Imala je stisak buldoga, mogla je da nanjuši beskrupulozne izvođače na kilometar i ne bi pokleknula da se nešto dogodi. Uzgred, ne samo izvođači - i moja supruga je u sebi osjetila zaposlenike koji bi mi se mogli svidjeti i nemilosrdno ih je iskorijenjivala. Da napomenem – jednostavno su mogli. Morao sam samo par puta da pomislim da ovaj, u magacinu, ne liči na ništa - a nedelju dana kasnije tako veseli penzioner je već vredno radio u magacinu. Opet, napominjem, samo sam morao razmisliti o tome. Nije došlo do prakse. Znači samo muškarci su radili za nas, a žene su bile takve sipe da ne daj Bože. Međutim, postojao je jedan izuzetak. Tamara je bila odgovorna za sve u kancelariji. 40 nešto zrelo od žoržeta je sestrična moje žene, ili nešto poput nećakinje, i bila je viša od mene čak za pola glave. To je u očima njegove supruge potpuno isključilo Tamaru sa liste osumnjičenih, a osim toga, Tamara je radila tiho i neprimjetno, te besprijekorno održavala red u kancelariji. Dolazni i odlazni su tu, fotokopir aparat je uvek popunjen, neko kome treba da čestitaš rođendan će te uvek podsetiti, pa tako nešto. Ukratko, nezamjenjiva osoba.

Zapravo, o tome govorimo. I o cvijeću, naravno. Pozvao sam Tamaru Sparrow k sebi. Zvao me je 2 puta sedmično - utorkom i četvrtkom, kada je moja žena išla u teretanu, tada je njena osjetljivost na moje misli otupjela. I tako, jednog četvrtka, spremam se da idem kući uveče. I Sparrow se sprema. A onda sam odjednom postao hrabriji, ne uzalud se kaže – seda kosa u glavi, demon u rebru. Inače, nikad nisam imao bradu. Hajde, kažem, Tamara Nikolajevna, ja ću te odvesti. I zaista nije blizu njene kuće, oko sat i po, možda. Malo je oklevala. Ali ona je pristala. Hvala vam, kaže Genady Vasilievich. Na putu sam stao, kupio neke stvari i sakrio ih u torbu.Stigli smo. Zar ne bi trebalo, kažem, Tamaročka, da popijemo kafu. U tom trenutku sam ga potpuno izgubio. Iz nekog razloga pogledala je na sat, uzdahnula i pozvala ga kod sebe. Dakle, Vrabac kuva kafu u kuhinji, a ja vadim ono što sam kupio iz torbe. I kupio sam 3 ruže - male riške ruže, bordo i vrlo uredne. A onda ona uđe sa poslužavnikom. „Ovo je za tebe, Tamaročka“, kažem i Priča o paru koji ima seks ruže. Spustila je poslužavnik, uzela ruže i iz nekog razloga ponovo uzdahnula. Donio sam litarsku teglu vode iz kuhinje i tu stavio ruže. Sjedimo i pijemo kafu - skoro kao porodica. Odlučio sam da se našalim, citiram:

Ustajanje sa kremastog jastuka,

ne propustite,

Brate, bacio joj je krizantemu

Zgodni Etiopljanin.

Vrabac izgleda - tako zbunjen. Jeste li zaista primijetili promjenu u trećem redu. - Ovo je Galič, kažem, Tamaročka. Bila je sva pocrvenjela. Ovo, kaže, uopšte nije „Galič“, ja ne držim surogate kod kuće, ovo je prirodni „Arabico“. I izvinite, za ime Boga, Genadije Vasiljeviču, ali nije li vreme da idete kući. Pa, mislim da je Sparrow zabrinut, želi da dođem kući prije nego moja žena stigne. "U redu je, kažem, imam još sat i po." “Ali ona kaže da ne znam.” Trebalo bi sada da dođu kod mene, Genadije Vasiljeviču, i ne bih želeo da vas ovde uhvate. – Ko će, pitam, doći. (Idiote. Idiote!!. Šta je mene briga ko dolazi?!) Tamara je ponovo planula, iako se još nije oporavila od prošlosti. „Nije važno“, kaže on, „jedva ga poznaješ.“ Ti si, kaže, starija osoba, treba da shvatiš - ja sam mlada, zdrava žena: E, u tome je stvar - traže da odeš, pa treba da odeš. Brzo sam se spremio, pozdravio i krenuo. Već sam se odvezao od kuće, gledam se u ogledalo - Valik, naš stručnjak za robu, koji odnedavno radi, prilazi ulazu.Zaista, ja ga jedva poznajem, moja supruga je uglavnom odgovorna za naše osoblje, kao što sam već rekao. Otišao sam. Da, mislim - dobio sam nedvosmislenu ponudu - zabijte svoje cveće u guzicu, Genadije Vasiljeviču. I bilo bi u redu, gladiole, inače ruže. Sa ružama je ovo, naravno, previše. Pa dobro, biće nauke za staru budalu. Skoro sam napustio svoju porodicu, koji vrag. Razmišljao sam i da poklonim cvijeće mladim djevojkama. Bilo bi bolje dati sušilicu za cipele.