08 lijepa tinejdžerka

Noćna svađa.

- Aaaa. Prokletstvo. Koji kurac. Moja glava. - buđenje se pokazalo izuzetno teškim.

Neka gola žena je ležala na podu u blizini. Stan je užasan i smrdi na isparenja. Jebeno smo se zabavljali. Pa, šta je sa sranjem. Završio fakultet!

Inače, nisam se predstavio. Zovem se Aleksej Filatov, nadimak je Fil, imam 22 godine, panker sam i juče sam završio studije za dizajnera. A isto tako želim da razbijem glasine o pankerima da svi jedu govna, piju i čeprkaju po deponijama smeća. Ima, naravno, takvih ljudi, ali se ne mogu nazvati pankerima. Zovu se khoers (gavnori). Oni piju, nije ih briga ni za šta i ne rade ništa protiv sistema. A ima i normalnih, modernih pankera koji izvode razne akcije i pokazuju neku vrstu aktivne aktivnosti protiv sistema. Ja sam jedan od tih ljudi. Postoji "podvrsta" druge kategorije. Zovu se krusteri, od reči Krust. U osnovi isti pankeri, ali sa svojom muzikom, stilom odijevanja i bubašvabama u glavama. A ima i momaka koji vode zdrav način života. "Ne!" - promiskuitetni seks, droge, duvan i alkohol. Zovu se ravne ivice, od riječi Straight Edge. Svi pankeri su anarhisti, nacionalni pankeri su potpune gluposti. Sama ideja panka ne dozvoljava nikakav nacionalizam.

Dosadni bip telefona negdje ispod praznih flaša pića. Prokletstvo, kako kaplje po mozgu. Dopuzao bih do njega i bacio ga uza zid.

Stenjajući i posrćući na svakom koraku, konačno sam došepao do zveckajućeg mesta. Voleo bih da odem odavde. Nasumično sam kliknuo na dugme i podigao telefon do uha.

“Zdravo”, piskanje koje je izlazilo iz dubine mog tijela me je prestrašilo. Popio sam piće.

- Brate. Hajde. Jeste li zaboravili da Purgen danas nastupaju. Skini se i beži ovamo. Imam tvoju kartu”, pa, kao i uvijek, viknuo je Sid i spustio slušalicu.

Joj, jebote, moram još sve da izbacim iz kuće i obučem irokez. Pošto sam se izborio sa ove dve teške stvari, krenuo sam u susret novim avanturama na svom dupetu.

Svirka* je, moram reći, bila veliki uspjeh. I momci su igrali dobro, a slam* nije bio loš.

(Gig - koncert, slam - akcija publike na muzičkim koncertima, u kojoj se ljudi guraju i sudaraju jedni sa drugima.)



Mračne gradske ulice, boje, četke, pivo, prijatelji i anarhija. Ovo je vjerovatno sve što mi za sada treba da budem sretan. Mada ne bi bilo loše imati devojku. Jer sam umoran od ovih nasumičnih veza.

Veselo zujanje prekinuo je Sid:

- Ljudi, gledajte, ima veze* koji jebe nekoga. „Hajde, priđimo bliže i raziđemo se“, šapat se širio kroz gomilu.

I istina je, opet ovi jebači zajebavaju nekoga a da ništa ne rade. Pitam se ko je ovaj put. (Bonovi su fašisti, poput skinhedsa, ali pravi skinhedsi bez rasnih predrasuda.)

Tiho smo se približili da ovi jebači ne pobjegnu prije nego što se malo "pozabavimo" sa njima. Prebili su neke emo klince. Mali dječaci slatkih lica i kosih, crnih šiška. Nisu imali ni najmanju šansu protiv ovih fašista. Pa dobro im je bilo što smo prolazili u blizini. Inače, momcima je kraj. Jedan od njih kao da je skoro nasmrt pretučen: bio je sav u krvi, već je reagovao na udarce i tiho ječao na zemlji, čučeći. Žao mi je zbog njega.

Uz urlik i urlanje, anarhistički pankeri (odnosno mi), izleteli su iza ugla u prijateljskoj gomili i počeli da obaraju "neandertalce koji su šutirali sve u krug." Ti duhovi su trčali na sve strane, ali prije toga smo ih uspjeli prilično dobro zagrijati. Emary je također nestala. Odlučio sam da prošetam sam, jer je danas već bio prilično naporan dan. I jučer moram reći ništa manje. Momci su potonuli naprijed, predvođeni ozloglašenim Šidom.

Lutao sam dugom, mračnom uličicom, jedva obasjanom mutnim, kao drevnim, fenjerima, bacajući žute odsjaje na smaragdno lišće drveća i drvene klupe sa iskrivljenim rukohvatima. Mjesec je raširio svoj tepih po asfaltu, a ja sam tiho hodao po njemu, osluškujući tišinu. Međutim, tišinu je prekinulo tiho cviljenje koje je dopiralo sa klupe. Na njemu je sjedio dječak. Mršav kao kostur, sav u krvi i sa šiškama preko očiju. Sjedio je sa glavom zabodenom u koljena. Sedeo je i urlao, povremeno šmrcući.

Čini se da je to onaj koga su veze umalo pretukle na smrt.

Prišao sam i sjeo pored njega. Ova sitnica se nije ni okrenula. Ignoriše ili jednostavno ne primjećuje?

- Pa, zašto dovraga cviliš kao žena. Ili si toliko EMOTIVAN. - Ne razumijem zašto ga nešto pitam.

Emar se uplašio i zamalo pao s klupe. Njegove uplašene oči, crvene od suza, pregazile su me, proučavajući svaki milimetar. Goli engleski muškarci usne su bile natečene i nervozno su drhtale. Verovatno me je uporedio sa onima koji su ga tukli. Da bih odagnao njegove sumnje, dao sam sledeću primedbu:

- Ne boj se. Neću te dirati. Inače, da nije bilo mene i mojih prijatelja, možda ne bi uopšte preživeo”, nasmešila sam mu se uglovima usana i veselo suzila oči.

Treba napomenuti da je dječak veoma zgodan: velike, plave, duboke oči poput jezera; duge, lepršave trepavice od ugljena; blago punačke grimizne usne; ravan nos; delikatne crte lica. Tako krhka. Čini se da će se, ako ga raznesete, razbiti u hiljade kristalnih fragmenata, čistih i prozirnih poput suze.

Beba se malo smirila i Mom son prethodni položaj. Pogledao me iskosa samo očima. I odjednom je progovorio: “Boli. Roditelji će me ubiti kod kuće.” Bones je oduzeo telefon, ključeve od Gole mlade ruske djevojke i sav novac. A sada nema nikoga kod kuće. Vrati se sutra uveče. Tako da nemam kuda - glas. zvonjava srebrnih zvona. Tiho, poput šuštanja lišća.

- Čisto. Samo hajde, ovde nećeš otvoriti vene. Ok, zar ne?“, tužno sam se nacerila i saosećajno pogledala momka.

- Emo ne režu vene. Sve ovo su predrasude. Izražavanje emocija je glavno pravilo za emo djecu. Odlikuju ih: samoizražavanje, protivljenje nepravdi, posebna, senzualna percepcija svijeta. Ali ne kao otvaranje vena i samoubistvo. Samo im pozeri režu vene”, rekao je gotovo nečujno, gledajući staklenim očima u asfalt.

- UREDU. Ja ću znati za budućnost. Kako se bar zoveš, nesrećniče?- nasmešila sam se i prekrstila noge, udobnije sedeći na klupi.

- Mark. Kako si. - i dalje isti tužan, tihi šapat, ali u očima onih koji su me gledali pojavio se blistav interesovanja.

-Aleksej. Ali svi ga zovu Phil. Možeš i ti“, lagano sam ga gurnula u stranu i dobrodušno se nasmiješila: „Koliko imaš godina?“

“16”, nasmiješio se na rub usana.

„Imam 22 godine“, ponovo sam se nasmešila. Kako je bilo lijepo vidjeti osmijeh ovog divnog stvorenja.

Neko smo vrijeme ćutali, virili u tamu uličice i razmišljali svako o svome. Davno je prošla ponoć. Mark je prekinuo tišinu:

“Zašto si sjedio pored mene?” popeo se s nogama na klupu i okrenuo tijelo prema meni.

- Ne znam. Hteo sam. A protiv čega si ti. - Okrenula sam glavu prema njemu cereći se.

“Ne”, veselo se nasmiješio i kihnuo.

- Možda možeš da provedeš noć sa mnom. Još uvek živim sam. Inače ćeš se ovdje prehladiti, a zašto se ja brinem za ovog dječaka. Izgleda da je strejt, nije pedofil. Ni ja nikada nisam bio posebno krepost. I onda odjednom. Hajde. Neće biti dosadno.

- Da li je istina. Hvala!- Radosno je skočio sa klupe i umalo pojurio da me zagrli, ali se zaustavio, - Žao mi je.

- Nema veze. Nema problema", nasmešila sam mu se, "Idemo."