Visoka plava tinejdžerka s velikim

Ništa, uvjeravao sam se, drhteći na vjetru. Ništa. Uskoro ću dobiti dozvolu, a moj voljeni muž će konačno švorc na autu. A onda - zbogom zauvek simpatiji u autobusu i šetnji kroz ove rupe. Svaki dan moj put je ležao kroz teritoriju Kara i bikini djevojka pjevaju zadruge i nije bilo dana da nisam razmišljao o tome. Skoro sam se probio kroz redove garaža kada me je neko nežno dodirnuo po ramenu.

- Ljudmila Fedorovna.

Napukli ženski glas koji me dozivao podsjetio me je na glas jedne od maminih prijateljica.

„Da“, spremno sam se okrenuo, nasmejavši se unapred, „zašto se odjednom zasniva na imenu i patronimu?“

Ali ovo uopšte nije bio prijatelj moje majke. Osmeh mi je polako nestao sa lica.

"Izvinite", rekla je žena skrivajući pogled. "Ne prepoznajete me?"

- Izvinite, poznajemo li se?

Žena je imala oko pedeset godina, ružne crte lica, tanke usne i bila je prilično neukusno obučena. Obično ne pravim društvo takvim ljudima, osim na poslu.

- Zar ga ne prepoznajete. Ma, nema veze“, promrmlja moj sagovornik, „Vidite, mom sinu je loše!“

- Gospode, šta mu je?

- Sad. – uznemirila se, gurnuvši me bočno u vrata jedne od kutija, „Sad!” Sada ćete saznati sve.

Ali i sam se skoro osjećao loše. U garaži, umjesto jadnog umirućeg mladića, čekalo me je. desetak turobno šutljivih starijih dama od četrdeset i više godina.

“Zdravo”, probrbljala sam, obuzeta lošim osjećajem, “Gdje je.

Ekscentrična osoba sa bob frizurom, crnim naočalama i farmerkama od sumota, očigledno van sebe, izašla je iz reda žena.

„Uostalom, dobro su te upozorili“, počela je bez ikakvog uvoda, „zvali su i nudili novac.“I ti. Zar je zaista bilo tako teško upoznati nas na pola puta. Zar niste shvatili gde bi naši momci završili ako bi bili izbačeni?!

Bože. Pa šta su ovo, majke mojih bivših učenika. Ako je tako, onda će razgovor biti težak - džabe me iza leđa zovu dobavljačem kadrova za odeljenje Paša-Mercedes. Pa ne znam kako da prihvatim testove na kapitalistički način. A ni ja ne mogu da podnesem kada na mene "nalete" svakakvi bubuljicavi mladici. Ovo samo učvršćuje moje uvjerenje da oni nemaju nikakve veze sa mnom na istom fakultetu.

Ali tako je dobro u publici biti hrabar i principijelan. I evo, da budem iskren, nervi su mi se tresli.

- Samo pošteno radim svoj posao. – Počeo sam da se pravdam, postepeno se povlačeći prema vratima, „Izvini, ali kako bi drugačije bilo?”

Zasun je glasno zveknuo iza mene. Prevarantica koja me je namamila znalački je odmahnula glavom, govoreći, nemoj ni pomišljati na bijeg.

- Slušaj. – uzviknula sam, gubeći strpljenje, „Pa šta sad hoćeš od mene?!”

- Šta hoćemo. Šta hoćemo?!. – bukvalno su urlale starije lisice, a ona me, kao po komandi, napala šakama.

Osjećalo se da se ne svađaju često. Ali bilo ih je previše. Dok su me dvojica čvrsto držala za ruke, ostali su me udarali gdje god su morali. Tukli su me dok mi se nije smračilo u vidu i noge su mi popustile. Verovatno su me posle tukli, ali se toga nisam setio.

Probudio sam se od hladnoće i vlage – izgledalo je kao da sam poliven vodom iz kante. Ležala sam na podu skoro gola, osim čarapa, cipela i mokre, poderane bluze. Telo je bolno boljelo, u ustima se osećao ukus krvi. Kosa mi je bila prilično oštećena. Ali najgora stvar je bila neizvjesnost u kojoj sam bio. Ja sam ipak nekako mogao objasniti činjenicu da sam dobio batine. Ali zašto su morali da me skinu.

- Jesi li došao k sebi. – neljubazno se nasmešio tankim, naslikanim usnama onaj kome sam zadužio svoj izgled. „Pa, onda da nastavimo.

- Da nastavimo. – Odmahnula sam glavom koja je zujala kao zvono.

- Nauči te, kučko. Tako da bi bilo obeshrabrujuće mučiti našu djecu!

U očaju sam se htio uhvatiti za glavu i tek sada sam osjetio da su mi ruke vezane na leđima. Pa, to jednostavno nije bilo dovoljno.

- Koga sam mučila. Pusti me unutra. – zastenjala sam, počevši da se paničim, „Meneš me sa nekim!“

Ustao sam na noge. Skoro sam zaplakao od poniženja kada sam u gomili primetio čoveka. Odmah sam ga prepoznao. Ovo je bio vlasnik prodavnice guma, hronični alkoholičar i otac jednog od mojih bivših učenika. Sada je ovaj bezobrazni čovječuljak, pijan kao i uvijek, stajao kraj kompresora za naduvavanje guma i, igrajući se svojim crnim gumenim crijevom, drsko zurio u moje gole čari.

- Ništa ne zbunjujemo, Ljudmila Fedorovna. – uperio je na mene prevarant tankih usana kvrgavim prstom u bradi, „Ajde, Petroviču, pokaži joj Kuzkinu majku!“ Neka se seti mog sina Grišenka.

Iza mene Triumph kolekcija donjeg rublja začuo čudan metež. Neko mi je raširio zadnjicu u stranu.

- Šta radiš?!. – vrisnula sam užasnuto, shvativši da mi se crevo kompresora uvlači u zadnjicu.

- Mi ćemo te naučiti, kozo.

Odmah me je snažan udarac u stomak bukvalno prepolovio - Petrovič Visoka plava tinejdžerka s velikim otvorio vazdušni ventil. Suze su mi tekle iz očiju i dah mi je zastao u grlu. Dok sam ja ispupčenih očiju hvatao vazduh, moji dželati su zadovoljno trljali ruke.

- Šta, je li zabavno, gospođo Andreychuk. – sarkastično je pitala tetka u farmerkama od somota, „A kad si moju Vovočku poslao u vojsku, da li si se i ti tako zabavio?“

- Za što. - graknula sam, - nisam mu to uradila!

„Učinila si mu još gore“, insinuirajuće je objasnila moja tetka, udišući mi alkohol u lice, „Ostavila si ga bez mame dve godine!“ Hajde Petroviču!!.

Petrović ga je ponovo dao, toliko da su mi oči skoro iskočile iz duplja. Bilo je to kao da su me udarili maljem u stomak. Dobra stvar je što mi je crijevo izgurano iz dupeta pod pritiskom zraka i to mi je dalo malo predaha. Nažalost, nije dugo trajalo.

- Nema smisla da prdiš ovde pred svima, kopile. – ljutito je prosiktala majka poznatog idiota Evgenija Efanova, gurajući mi crevo nazad u dupe.

- Šta radiš. – urlao sam.

Usne su mi se tresle, suze su mi tekle iz očiju i nisam mogao ništa da uradim povodom toga. Ali činilo se da je moja muka samo zabavljala brutalni čopor majki.

- Umukni, rekao sam. A ti, Petroviču, zamahni je još jednom za moju Ženečku!

- Možda prestanite da pumpate, dame. – sumnjao je Petrović gledajući moje izobličeno lice.

- Ženečka je bio tako pametan momak. Tako lepo vaspitan, tako ljubazan. - Efanovska majka je nastavila da kuka, krčeći ruke: „A ova kučka.

- Da, tvoj Zhenya uopšte nije pohađao nastavu. – vikala sam u očaju, jer je to bila prava istina.

- Ne laži, kučko.

Ovaj put je salva komprimovanog vazduha bila toliko snažna da nisam mogao da stojim na nogama i, glasno podrigujući, pao sam na pod.

- Pa ti, neprijatelju. – Efanova me udarila nogom u stomak koji je krulio i zadovoljan odstupio da gleda kako se grčim.

Pre nego što sam stigao da dođem do daha, neuređena debela žena u helankama je skočila da je zameni i takođe počela da traži od Petroviča da mi da benzin za njenog voljenog sina.„Oh, oh. – pomislio sam s tihim užasom, nervozno trzajući zglobovima vezanim iza leđa, „Ako mi napumpaju guzicu za svaku zaprepaštenu osobu koja izgubi odlaganje, onda neću izaći živ odavde.“ Najuvredljiviji stvar je u tome da sin ove tetke, neugledni, pogrbljen tip sa smiješnim prezimenom Gopak, nije prošao apsolutno sve predmete, pa je nakon prve sesije izbačen, ne samo mojom milošću.

- . a onda je legla ovde, svojim bestidnim očima. – vrisnula je tetka u helankama, tresući moje uske mrežaste gaćice pred svima, „Moj Oležek mesi glinu u čizmama, a trčkara okolo u štiklama!“ Obuo sam čarape. Obrijala je svoju macu. Navukao sam jebeni konopac u dupe. Ugh. Hajde, gazan je, Petroviču, baš u to dupe!.

Impresioniranom Petroviću nije trebalo dugo da preklinje. Jedva sam imao vremena da osjetim vibraciju crijeva u guzi prije nego što su mi oči ponovo počele iskakati iz duplja. Ovaj put sam bio dosta dugo mučen. A kako se crijevo više ne bi izbilo, tetka u helankama ga je uslužno držala rukom. Bol od distenzije stomaka bio je nevjerovatan.

- A-ah-ah!!. – zacvilila sam srceparajuće, migoljajući se kao zmija na podu, „Ne mogu!!!” Zaustavi to!!. Hurt!!.

Od straha da će mi utroba puknuti, nisam više pokušavala da se pretvaram da sam ponosna. Najzad, Petrović nije mogao da izdrži ove vriske i zatvorio je slavinu. Iscrpljen, pao sam na bok, lijući gorke suze i gutajući krvave šmrklje. Jedino što sam sada želio je da mirno legnem i umrem. Izdržao sam moralno poniženje gotovo gore od fizičke patnje.Kako to. Mene, prelepu, obrazovanu ženu, pristojnu majku porodice, učiteljicu sa svetlom budućnošću, usred bela dana udaraju u lice i dižu u dupe kao žabi od nekih pijanih, ludih "modrica" ​​na čelu sa crvenoliki alkoholičar, vlasnik prodavnice guma. Bilo je gore od silovanja. Ostavi me, mentalno sam se molila. Ostavite sve. Ali nisu hteli da me ostave na miru.

- Izvinite. izgleda da i vi imate sina. - okrenula se prema meni žena u crnom mladog izgleda, ali već sedokosa.

„Imam ćerku,” odmahnuo sam glavom, „šest godina.”

- Onda me nećeš razumeti.

„I ti mene želiš“, ekspresno sam pogledala crevo.

- Da li jako boli, Ljudmila Fedorovna. – pitala je saosećajno, nisko se sagnuvši nada mnom.

„Da“, jecala sam.

Žena mi je zamišljeno gladila kožu po stomaku, napetu kao bubanj.

- A kad je moja Kolenka zbog tebe poslata u Čečeniju, ništa nije bolelo. – iznenada je oštro upitala.

- Da li sam ja stvarno kriv.

- Ko jos. – rekla je žena ledenim tonom i odjednom mi pljunula u lice „Petroviču!“

Čovjekova dlakava ruka odlučno je počivala na ventilu.

- Molim te. Nema potrebe!!. – molila sam, osećajući da jednostavno ne mogu da izdržim još jedan takav vazdušni klistir.

Ali umesto odgovora, vazduh je ponovo zazviždao u crevu. Kada sam povratila sposobnost da bilo šta mislim, stomak mi je bio natečen, skoro kao kod trudnice. Osjećaj se ne bi mogao nazvati ni bolom, bilo je to nešto košmarno i potpuno nezamislivo.

- O da, Petroviču. – sarkastično su se nacerile majke, gledajući me sa zanimanjem, „Oborila sam kučku!”

“Kopile, umirem!.” – htela sam da im uzvratim, ali samo prigušeni jecaji, koji su podsećali na mukanje, izleteli su mi iz grudi. Zbog mog natečenog stomaka jedva sam disao, a kamoli da govorim.

- Pogledaj. – čudili su se Yotepodriallegaradec vruća tinejdžerka navijačica 58 mučitelji, „Trbuh je kao u vepra, ali stalno traži još!“

- Tačno, pita. Petroviću, hajde.

- Gde – idemo. - zatečen je, "Ona je već trudna!"

- Kad sam imala Igorku, imala sam veći stomak. - povikala je jedna od majki, - A sada je i on na Kawaka-a-ze. pod mecima!

Kada mi se crijevo ponovo trzlo u guzici, mentalno sam se oprostio od života. Bio sam naduvan do te mere da ću sad sigurno da puknem.

- Hajde, Petroviču. Nemoj stati!. - mahnito su vrištale žene, kao da ne shvataju da ono što je prostrto pred njima nije gumena lutka bez duše, već živa žena, osećajući bol i strah.

"Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade."

Zbog grčeva nisam mogao ni disati ni kretati se, samo sam se grčevito trzao, njišući ogromni trbuh i crnu cijev kompresora koja mi se zaglavila između zadnjice - ako je ovo nekoga zabavljalo, Mp4 seks film mu je Bog sudi. Utrobe su mi bukvalno pucale po šavovima, a u grlu mi se podigla odvratna knedla. Ova kvržica je rasla iznutra dok me nije u potpunosti ispunila. A onda sam počeo da povraćam. Povraćao sam kao nikad u životu. Mlazevi povraćanja, tjerani zrakom upumpanim u moje dupe, izvirali su iz mog grla, polivajući sve i sve oko sebe. Videći kako se bukvalno okrećem naopačke, povratni Petrović je probledeo i žurno mi izvukao crevo za zviždanje iz guzice.

- To je to, dame. Sabbath. Pa nismo ni mučili narodne neprijatelje.

Čini se da su i same žene shvatile da su pretjerale. Pokušavali su da me ne gledaju.

- Ti, ovo. ne ljuti se, Petroviču. Hajde da ti pomognemo da počistiš.

- Tebe prvo treba oprati. I šta sad da radimo sa ovim vazdušnim brodom?

Pod zračnim brodom je mislio na mene - zbog mog enormno natečenog trbuha nisam mogao ni koljena spojiti.

- Ne, žene, ozbiljan sam. – uspaničio se Petrović: „Odjednom se završava baš ovde, šta da se radi s tim?!”

„Ma, greh mi je na duši.“ tiho je zajecala neka baka.

Bio sam zaista u žalosnom stanju. I dalje mi je bilo mučno, stomak mi je vršio toliki pritisak na dijafragmu da je bilo nemoguće ne udahnuti i izdahnuti, a batine su uzimale danak. Svaki pokret izaziva bol. Sve što sam mogao da uradim je da ležim prekrštenih nogu i, škrgućući zubima, nečujno prdim, malo po malo oslobađajući se vazduha koji je ušao unutra. Kada su iz mene izletjeli ugrušci krvi zajedno sa zrakom iz krvnih sudova koji su mi pukli u crijevima i ostacima drugih neugodnih tvari, gomila žena koja me je okruživala počela je prorijeđivati ​​- očito su neki zaključili da su moji poslovi potpuno loši.

Zaista ne mogu biti gori, ali ja ipak nisam namjeravao umrijeti. Sada, nakon svega što smo pretrpjeli, bilo bi to posebno uvredljivo. I kako da ostavim svoju Katju, draga moja, bez majke.

Ubrzo sam se zaista osjećao bolje. I iako sam i dalje ležala bespomoćna, gola, prekrivena sopstvenom bljuvotinom, sa bolom u stomaku i vatrom u bolno sirovom dupetu, shvatila sam da sam kao da sam pobedila u ovoj rundi protiv starice sa kosom.

Međutim, bilo je dovoljno starica i bez nje. A neki od njih su Japanske analne slike dalje predstavljali prijetnju.

- Hej, Petroviču. I mi. – dvije pijane bake u maramama vrištale su se takmičeći jedna s drugom, pokušavajući da me od radosti spoje na kompresor: „Jesu li naši unuci nesretni?“

- Rekao sam - Sabat. - Petrović, koji se naglo otreznio, opsjeda dežurne, oduzimajući im crijevo, - Idite da se zabavite negdje drugdje. Jednostavno nisam mogao da se zasitim leševa u svojoj garaži.

Pogledao sam ga gotovo zahvalno.

- Gde ćeš, Matvejevna. Bucmasta tinejdžerka brineta pozira napao je jednu od “modrica”, “Vaši unuci još idu u školu!”

- Šta ako i oni idu na fakultet.

- Jebi se. A ti, Ljudmila Fedorovna, nauči lekciju. - okrenuo se prema meni, - Ti živiš sa ljudima, čajem, a ne u pustinji. Još ste mladi, ima vremena za pametno učenje. Je li bolje to učiniti na dobar način nego se vrtjeti na ovakvom crijevu. Da, zaboravi na policiju. Tamo imam sve pokriveno.

„Da, nisam hteo“, odgovorio sam potpuno iskreno.

Zaista, zašto bih pisao neke glupe izjave u kojima bih opisivao divlje detalje usred zlobnog kikota policajaca. Apsolutno mi nije potrebna takva slava. I neću reći ni riječi svom mužu kada se vrati sa službenog puta. A ja ću, dragi moji, pravo kod bivšeg druga iz razreda, moje prve ljubavi u školi, pa ćemo onda vidjeti ko će se od nas vrtjeti na ovom crijevu. Nije džaba da "drži" pola grada.

„Pa to je pametna devojka“, na svoj način je protumačio moje reči Petrović.

„Sada me odveži“, oštro sam zahtevao, „i daj mi moju odeću i torbicu.“

- Samo dogovor - da se dobro ponašam.

- O moj Bože. zar misliš da je moguće da se ponašaš loše sa takvim stomakom?!

Odvezali su me i konačno sam mogao osjetiti svoj stomak. Zatim je, pod prijekornim pogledima starih žena ostavljenih bez ičega, dopuzala do zida i, čučeći, nastavila ispuštati zrak iz sebe. Zapravo, nakon svega, trebalo je da se dobro odmorim, ali dalje ostati ovdje nije mi bilo snage.

Izašao sam iz garaže slabih nogu, sa vrtoglavom glavom i modricama na licu nabrzinu prekrivenim puderom. Opscene oproštajne riječi ostarjelih fanatika pojurile su za mnom.

Bio sam ponižen i zgažen, ali živ. I to je bila glavna stvar. Sad - idi kući, poliži rane, okupaj se, operi svu ovu gadost sa sebe. Operite se, opustite i birajte dragoceni broj svog cool drugara iz razreda.



Oh, ove proklete devedesete.



Helga Trout, 2008