Dick Albert wcvb

Inga. To je moje ime. Zašto sam s njim. Da, jer je poput ormara. Zatvara vrata u sebe i već mi je udobno. Samo nakratko. Dok je u blizini. Neravnomjerno diše na uho. Dovodi me u trans. Ili se možda varam, ha. Možda prestanite da lažete sebe. Varam. Iskreno. Ali meni ovo treba. Treba mi nešto da popunim ovu pohlepnu prazninu. Kancerogeni tumor duše. Zapravo. Uostalom, ni ja mu ne verujem. Ne sve.

Jasno je šta mu treba od mene. Šta treba svim muškarcima. Ništa novo. I zašto sam ja takva budala pored njega. Nisam budala sa sobom. Ili jesam. Samo ove ogromne ruke, kao vrata ormara. On me uzima u sebe i sve ostalo prestaje da bude važno. Miris. (Možda je to to.) Pjesniva aroma ormara pedesetogodišnjeg dječaka. Duvan i jučerašnje isparenja. I još nešto. Ovo je ljubav?.

Neće ostaviti ženu zbog mene. Žena koju je sam osakatio. Jasno je. I nećemo imati ništa. Šta ako sanjaš ovako. Will. To je dobro. A za deset godina. ja ću imati trideset tri. A on. Uostalom, drvo kaktusa sa svim svojim bodljama pregaziće ga. Ostaće trag ne samo na koži lica. Zapravo, i sada je prilično patetičan. Moron traži potvrdu sopstvene važnosti. Macho. A pored nje je mlada djevojka koja širi noge. Udoban. Inače, zašto mu ja trebam. Međutim. Zašto sam ja potreban?

Inga je prišla velikom zidnom ogledalu. Od iste stare vrste ogledala, kada je amalgam za ova vrata u drugi svijet napravljen od žive. “Jednom davno moja majka je kroz njega vidjela svoju iluziju. I evo me sada.” Djevojka je u ruci držala tamno bordo ružu. Sećanje na jučerašnji datum. Na trenutak se učini da je u onostranom odrazu oronula starica sa uvelim cvetom.

„Verovatno sam lepa. Nisam model, to je jasno.Ali ima nešto u meni što čak Kalendar golih devojaka djevojke gledaju. I, naravno, uvek osećam kada se muškarci u prolazu okreću. Znam, znam gde gledaju. Šta je sa mojim dupetom, pitam se. Ipak, neka gledaju. Zašto sam kupio ove farmerke. Video sam sebe dosta dugo vremena. Moramo dozvoliti i drugima.” Djevojka je skinula majicu, to je sve što je nosila.

„U odrazu sam tako krhka i nespretna. Ipak, ništa posebno. Voleo bih da imam veće grudi. A i napumpati bokove. Pitam se kako to rade. Vjerovatno su vam potrebne razne vrste posebno obučenih simulatora. Tako mala devojčica tužnih očiju. I u čemu ja živim. Gde da se uklopim pošto je sve tako malo. Kako me još nisu slomile ove monstruozne ruke - vrata. Kako me još nije slomio ovaj ormar. Koliko Desi zrele žene Jučer ujutro imao sam 46 kilograma. A on, uz ovaj pivski trbuščić. Možda će imati svih 100. Orman. U svakom slučaju, zahvaljujući njemu. Sad se više ničega ne bojim. Naučio sam da gledam u plafon. I Među latino tinejdžerima ali mi nije muka od njegovog omiljenog pušenja. Naučio sam da ne dišem u pravo vrijeme. Šta ne možete učiniti zbog zagušljive udobnosti. Za iluziju da praznine više nema. Zadovoljstvo. Da budem iskren, da. Zadovoljstvo. Ali neka vrsta neseksualca. Mirna radost žrtve. Jesam li ja mazohista?!

Je li on. jedini. poseban. Ne, naravno. Ljubazan kad želi. Ima kada je sposoban. Sa novcem i BMW-om. Ne volim ga, to je sigurno. Samo što je on moj slučaj iz praznine. A on. možda me voli, ha. Bar malo. On nešto zna. Oni nešto znaju, ovi kabineti. Inače, otkud tolika uverenost u sopstvenu pravo. Ne sumnja ni u šta. A ako se ovo samopouzdanje naruši, šta će se dogoditi. Šta uopšte moram da izgubim."

Zazvonio je telefon.

- Zdravo, Sunny. Doći ću danas na par sati.Juče, pičkica moja, sve je bilo super. Kako ste danas. mislim. raspoloženi?

- Normalno. Jeste li sigurni Dick Albert wcvb će se OVO desiti?

- Šta će se desiti. Kitty. Zar me više ne voliš. Znaš. Prirediću ti iznenađenje danas. Poklon. Neću reći šta tačno. Tek onda.

- Šta ako ne želim?

- Kako to. Zar ne želiš poklon. Da, ipak ću doći. pomoći ću. Nešto nije u redu s tobom.

- Da, sa mnom je sve u redu.

- Nemoj varati tatu, nemoj. Rekao je da ću doći, pa idi da se istuširaš. Bićeš čista, slatka. I sva sranja će se oprati. Hajde, vidimo se. Kiss!

Kratki zvučni signali. A praznina je već tu: „Izaberi čija si večera. Njegov ili. moj. Inga je uvijek bila uplašena ovog onostranog ravnodušnog pogleda. Ova večna drugarica se čak i ruga nekako vrlo ravnodušno. Devojka se nogama popela u stolicu i rukama obgrlila kolena. Na suprotnom zidu je uramljena fotografija.

„Jesam li ovo stvarno ja. Gosha. Smiješna djevojčica na tako ogromnom biciklu. Vau, slikana mi je i modrica na zglobu. Zdravo, mala modrica. Sjećaš li se kako smo se upoznali. Da, da. Traperice su se zaglavile u lancu. A onda se polako, polako nebo pomeralo. Telo je postalo lagano. I u početku nije boljelo, samo se odozgo približavala staza posuta Cumback maca 49. Zapravo, vjerovatno me je samo oduvao nalet vjetra.

Ali tada nisam shvatio da sam srećan. Jednostavno, letela je kao ptica. A onda. Sjela je na kraj puta i prasnula u smijeh. … Tako dugo nisam vozio bicikl. Ili pada kiša, ili se svašta dešava. Ali ne pamtim trenutak kada sam upao u ovu zamku praznine. Ne sećam se. Šta je sa gitarom. Očev poklon."

Velik je svoj tužan život živio u hodniku. Utučen beskorisnošću, izdajom ljubavnice.Puna ludih uspomena: o suncu i viskoznom pesku, o oblacima koji se spuštaju, ovo je leto. O žutim strelama lišća koje lete prema nama prošle jeseni. A sada se sunce smiješi na prozoru, stidi se zbog budućnosti. Uskoro, vrlo brzo, hladne kiše i zima. Inga je otvorila svoju biciklističku torbu i izvadila odsječene rukavice. Šorts i moja omiljena majica su takođe pronađeni iznenađujuće brzo.

Izađite iz zagušljivog ulaza koji miriše na đubre i komšije. Požuri!!. Naprijed iz tamnice.
Sunce i vetar dočekali su Ingu kao njenu najbolju drugaricu. Dodirnuli su joj obraze s nježnom toplinom i malo razbarušili kosu. "Zdravo. Zdravo dragi moji. Opet sam sa tobom. U iščekivanju volje, probuđena ptica je počela da udara u grudi. Besplatno, daleko od prašnjavih ormara. Zdravo, mali slatki komadiće ljeta, tvoj sam.”

Inga je osjetila radost u svojim mišićima i poletjela. Prošlo je dvorište, luk u kući preko puta. Do parka je bilo petnaest minuta, ne više. Jedino kašnjenje na putu je put pun automobila.

Djevojčicu je odjednom, kao nekada, davno, odnio vjetar. I nije bilo bola. Samo let, spor i neizbježan. Bol je eksplodirao negdje u lijevoj strani mojih grudi. Malo kasnije. A sad ne mogu da dišem. Škrinja su oslobodila pticu koja je tamo čamila. A onda se ogromno mudro nebo zauvijek ukočilo u očima praznog tijela.

Ljudi su se počeli okupljati okolo. Ne čekajući da stigne saobraćajna policija, ormanista vozač Behija se u krugu prolaznika krišovito opravdavao: „Da, vozio sam normalno. Normalna. Ona sama. Glupa. Kako će letjeti pravo pod točkove. Demon. Ko je đavo. Zašto sam ja đavo?."

Na zadnjem sjedištu je bila kutija vezana vrpcom. Poklon koji više nikome nije potreban.