Bez čarapa u pojasu sa kontrolom

Bilo je vrelo leto. Leto, Krim, more. Arheološka iskopavanja koja je sproveo svetski poznati Ermitaž i u kojima je direktno učestvovala mala grupa dece iz Sankt Peterburga, iz klasične gimnazije.koji su već drugu godinu došli ovde da kopaju zemlju, otkrivajući nešto. nešto novo, nepoznato, ne samo u zemlji, već i u njima samima. Kako su došli do ovog mesta. Jednostavno veze i poznanstva igraju veliku ulogu ovih dana. Veza između gimnazije i Ermitaža bila je jaka, zapravo, poznavali smo Ermitaž iznutra i spolja. Sve službene prostorije, zatvorena vrata, sve je to bilo otvoreno učenicima ove divne gimnazije.

U našoj grupi su bili skoro samo devetaci i samo četvorica momaka koji su već prešli u poslednji, jedanaesti, među njima sam bio i ja. Nas četvorica Shemale cartoon tone bili, takoreći, među seniorima, pa naravno osim za našu razrednu gospođu (tako se zove pozicija ove žene koja je više puta na sebe preuzela teret ovakvih problema koje djeca mogu stvoriti). Tokom nekoliko dana ponovo smo se navikli na novu sredinu. na vrućinu, na more, na rano ustajanje i rad i provod do kasno. Svjež zrak, rana južna noć, obasjana mjesečinom staza u more, sjajne zvijezde, sta bi moglo biti romanticnije Par dana kasnije vec smo jurili po kampu, zabavljali se, igrali razne zabavne igrice.

A onda sam jedne večeri, umoran od dnevnog trčanja, srušio se u tuđi šator i odlučio da ležim i odmorim se.Postepeno su mi se pridruzila druga deca, neka su otisla, neka dosla. poceo je da pada mrak i samo 4 osobe je ostalo u šatoru: ja i tri učenika devetog razreda (2 devojčice i jedan momak). Ležao sam uza zid a jedna devojka je lezala pored mene.ja sam lezao na Ekstremna seks igra samo sam sanjao zatvorenih ociju i odjednom sam primetio da mi neko jako toplo i prijatno dise skoro na uvo.okrenuo sam se. U šatoru je već bio mrak, lice joj se nije videlo, ali znao sam, osećao sam da me posmatra. Ležali smo, praktično se ne viđajući, ali zašto nam je bio potreban vid ako osoba ima druga čula. Ležao sam i razmišljao. Razmišljao sam o svom životu, o odnosima sa devojkama koje su se tako često prekidale zbog moje tvrdoglavosti i gluposti, o svakojakim sitnicama i sitnicama. Počeo sam da shvatam da nikoga ne volim. Bilo je mnogo privrženosti, prijateljstva, ali nije bilo LJUBAVI. A i ova moja glupa plahost koju od ranog djetinjstva ne mogu u sebi savladati. Toliko mi je teško otkriti sve tajne svoje duše osobi. Čak je i samo razgovor sa devojkom veliki problem. Odjednom, kao da se nešto probudilo u meni, stavio sam joj ruku na struk, pomilovao je po ramenu, prešao dlanom preko njenog obraza, odgurnuo tako meko, svilenkaste kose, primaknula se i spojili smo se u dugom, nezaboravnom poljupcu.

Poljubila se kao i svaka druga devojka koju sam poznavao. Tako da smo proveli verovatno oko sat vremena, ljubeći se, i samo bili srećni što smo ovde zajedno. Onda smo zajedno izašli iz šatora, držeći se za ruke, Sedeli smo malo, gledajući u zvezde. Samo smo sedeli i gledali u potpunom mraku i tišini, samo su cikade pevale svoju pesmu. Onda smo jedno drugom poželeli laku noć i otišli u naše šatore.

Sutradan posle posla, kada sam otišao na plažu, sreo sam je tamo i ona mi je postavila samo jedno pitanje: „Da li ti nešto znači ono što se juče desilo?“ Pogledao sam je u oči, video sam da neće prihvatiti NE kao odgovor, i rekao sam DA…. Tu je počela najnezaboravnija priča mog života. Osećao sam se dobro sa njom, kao niko drugi uveče, ali danju sam se transformisao. Praktično nisam obraćao pažnju na nju, ona je patila, a ja sam bio nepažljiv, ali uveče smo bili zajedno, bili smo zajedno. osjećao se dobro. Čudno ponašanje. Naravno. Ali moje muško „odraslo“ dostojanstvo ili jednostavno ponos nije mi mogao dozvoliti da komuniciram sa „mladom devojkom“ pred mojim „odraslim“ prijateljima.

Nedelju dana kasnije otišli smo sa iskopina u drugi deo Krima da se samo opustimo još nedelju dana. Tamo se sve nastavilo potpuno isto.

Verovatno bi tada bilo lako da raskinemo, ali rekao sam DA i nisam mogao ništa da vratim. Ne znam zašto nisam mogao da budem pažljiv prema njoj u javnosti. Generalno, od moja priroda, otvoreno ispoljavanje osećanja smatram slabošću. A slabošću smatram i to što ti ovo sada govorim, ali onda.Zašto ne promijenite svoje principe?. Šta je sprečilo sreću??. Sad znam. Samo ne znam da volim. Naše putovanje se bližilo kraju. Tresli smo se u vozu Sevastopolj - Sankt Peterburg, ona je sedela sama, ja sam seo pored nju, pitala je: "Šta će se dalje dogoditi?" Rekao sam: “Sve će biti u redu. Nastavićemo da se sastajemo u Sankt Peterburgu.” Ali nisam mogao ni da zamislim da joj se nekako ne sviđa naš odnos kakav je bio, kada ja često jednostavno nisam obraćao pažnju na nju, kao da je nema. Ali jednostavno nisam primetio . A onda je jednostavno pitala: "Voliš li me?" Šta me je sprečilo da kažem DA?. Ne znam. Ne mogu ni da prenesem svoja osećanja sada kada se toga setim, ali tada mi je bilo neprijatno. U toj fazi svog života nisam mogao da kažem samo tri jednostavne reči, nisam mislio da mi je sudbina već stigla. Umesto odgovora, samo sam je poljubio.

To je bio naš zadnji poljubac. Ona je jednostavno rekla: “To nije odgovor.” A ja sam rekao NE………………Zašto, zašto??. Ne znam. Uglavnom ne mogu da opišem mnoge svoje postupke i postupke. Ali ovu svoju reč nikada sebi neću oprostiti. Celu godinu smo učili u istoj školi i nijednom me nije ni pozdravila, video sam bol u njenim očima kada sam uspeo da uhvatim njen pogled. I osećao sam bol zajedno sa njom. Samo bukvalno svaki dan sam shvaćao da bez jednostavno ne mogu da živim sa njom, ne želim da gledam nijednu devojku, potrebna mi je samo ONA. Ali šta me je sprečilo da joj samo priđem. da se izvinim, da kažem da sam samo grešim, da ne bih mogao da živim bez nje. Vidio sam u njenim očima da je spremna da mi oprosti, ali. Ovaj idiotski muški ponos, vjerovanje u svoju nepogrešivost, nespremnost da se jednostavno ispravi greška. Nisam joj prišao ni jednom.

Prošle su još dvije godine nakon diplomiranja. Konačno sam prešao na drugu godinu, položio ispit. (zasto ne na trecem - i ovo je teska i neshvatljiva prica, i ja cu jos jednom ispricati.) Zavrsila je skolu. Zadnje zvono njihove mature. Da, dosao sam tamo. Bilo je mnogo mojih drugarica na ovoj maturi. Pozdravila me je pred ulaskom u skolu, jednostavno je sijala od srece. I ja sam je pozdravio, ali nisam poceo razgovor. Onda Zvanični dio, konačno nezvanični dio. Svi su odlučili samo sjediti u školi, piti pivo, plesati. I tako sam sjedio, ćaskao sa prijateljima, počela je spora muzika, ONA mi je prišla i pitala me da li Ruskinja ona. Rekao sam da i otišli smo da igramo. Veoma sam zahvalan njenoj prijateljici koja je puštala jednu za drugom sporu muziku dok smo plesali i pričali. Bio je to divan ples, verovatno nikad neću moći bolje da plešem. osim možda kasnije na maturskoj večeri, ali to će biti kasnije. A onda. Plesali smo. Ona je već imala dečka, svog drug iz razreda. Sedeo je tu, ali nije ni pokušao da pogleda u našem pravcu verovatno ni njemu u tom trenutku nije bilo lako. Ali nama je bilo jako lako. Samo smo ćaskali, kao nekad davno. Iznenadila se što nemam devojku, ja sam rekao da jednostavno nije išlo, zanimala ju je moje studije, moj posao, moj život uopšte i ja. Bilo mi je lako. Onda smo nekako neprimećeno ostali sami u malom razredu. Prišla mi je, ja sam sedeo na klupi, stala je ispred mene, zagrlio sam je i samo smo se pogledali u oči…… …. A onda je dotrčala jedna njena drugarica iz razreda, vratili smo se na Zemlju…. Išli smo na fudbalsku utakmicu gde je igrao njen dečko. utakmicu sa drugom školom. Onda su svi odlučili da odu u posetu jednoj devojci koja živi u blizini, a ja sam se pozdravio i odlutao kući.Znao sam da danas više nećemo razgovarati s njom, ali me više ništa nije držalo. Otišao sam kući i duša mi je bila u isto vrijeme vrlo lagana i slobodna, a u isto vrijeme neverovatno teška i bolna. .

Onda sam brojao dane do njene diplome. Znao sam da ću sigurno biti tu, da ću razgovarati sa njom, pokušati da vratim sve. Rekao bih da ne mogu bez nje. Kada Došao je taj dan, stigao sam u školu pre samih maturanata. Pomogao sam tamo oko dogovora, u vezi s tim se roditeljima maturanata jako svidelo i posebno sam pozvan da sednem na nezvanični deo. naravnosvejedno bih stigao, ali je ipak ugodnije kad si pozvan. Pa sve je kao i obično.prvo ima svakakvih govora,pa svi sjednu za stol,a onda su stolovi uz zidove,veliki plesni podij i ples.Plesali smo zajedno pola noći, bar 4 sata, kako sam kasnije procenio, ali ovo vreme je proletelo kao jedan trenutak. Uvek mi se činilo da je u filmovima, kada prikažu plesni par koji ne primećuje ništa okolo, to takav rediteljski trik, prelepa bajka koja se ne može desiti u životu, ali sada znam da nije tako. Samo smo plesali. Bili smo zajedno, muzika je bila u našim srcima, ništa drugo nisam video, nismo bili ne u skoli, lebdeli smo, igrali smo negde daleko od svih ovih svakodnevnih stvari, samo smo se dobro osecali. Nismo pricali, Mommy fuck son nista ponudio, ona se nije slagala ni sa cim, gledali smo jedno drugom u oči i pročitajte sve tamo.

I na kraju sam tamo video oproštaj, bio je to oproštaj zauvek. Životi su nam se razišli, još uvek vezani tankom niti, ali sve više nikada neće biti isto, koliko god sam želeo da se vratim ovaj put. Upravo smo plesali. ………….Onda su svi krenuli na vožnju čamcem, više me nije bilo briga, pio sam. Pio sam puno, ali nisam mogao da se napijem, verovatno, čovek još nije smislio lek koji bi mogao da otkloni duševni bol i učini da nestane, i zato mi je bilo teško. Ovo zapravo niko nije primetio, nisam pokazao skoro ništa šta mi je u duši, iako sam samo hteo da sednem i da plačem.

Evo priče. Ali najzanimljivije je da bih ostatak života dao da još jednom proživim te dve nedelje koje smo proveli zajedno i otplešem onaj oproštajni ples, koji, najverovatnije, nikada više neću plesati.