Marija Šarapova tinejdžerka

Dio 1.

Maša me gleda i ljutito miješa šećer u već ohlađen čaj. Znam šta će pitati, spreman sam. Ono što sam uradio liči na čin budale, ili još gore.

- Istina je. Živite li uz lampu?

Spuštam oči. Uvek to radim kada se nađem u nezgodnoj situaciji, mrzim ovaj gest koji mi je prešao u naviku. odgovorim tiho:

- Da.


Kako je sve počelo.

Prokleti budilnik. Mrzim ga. Pa, kome je pala ideja da ustanete na časove tako rano. Možda sam Lampa koja može sve, ali tačnost je moja stvar. Gabrielle želi jesti i žvaće moju papuču. O da, Gabrielle je moja mačka. Jedino stvorenje u koje vjerujem i koje će to dobiti odmah ako ne prestane.

- Gabi, ti mali seronjo.

Zijevajući idem u kuhinju. Kafa, sendvič, kao i obično. Kuhinja me dočekuje svojom uobičajenom čistoćom i skupim namještajem. Cijeli stan je razmažen evropskim kvalitetom renoviranja, luksuznog namještaja i općenito namješten sa ukusom. Zahvaljujući mojoj majci, koja uspješno radi u poslovnom svijetu, imam sve što mi omogućava da se osjećam sigurno.

Parkiram, izađem, i moji. ne, ne prijatelji, odmah priđu do mene. Ja ih nemam. Oni su samo poznanici sa kojima se družim i to je to.

- Lamp, već se svađamo gde ćemo danas da prošetamo. Ženja, drzak i arogantan, voli da preuzme inicijativu.

- Idemo na naše omiljeno mesto u 11 sati.

Zašto me zovu Lamp. Hmm, ne znam ni sam. Možda zato što sam kratko ošišana, skoro dečačka plavuša. Ipak, ovo je moj nadimak i već mi je drag.

Pa, dolazi poziv. Čudno, Kat još nije ovdje. Verovatno se još nije probudila od mamurluka. Kat i ja smo dvije sile koje vladaju ovim univerzitetom, svi znaju za to i šute. I uvijek smo na različitim obalama. Još nije došlo do svađe, ali bih joj pokvario crvenu kosu.

Dolazi gomila novih lica. Pokušavam da shvatim ko su ti mali idioti. Prave buku i zbunjeni su pri odabiru sjedišta. Nakon par sekundi dolazi još. Hmm, jesu li svi novi. Zhenya gleda s prezirom i smiješkom. Ja sam smiren i zahvalan. Hteo sam da skrenem pažnju na svoj iPhone kada je ponovo ušlo nekoliko devojaka. Sve izgledaju isto osim jednog. Tamnoput, sa dugom kosom i slatkim licem. Hmm, odmah se ističe. Sjedi za drugim stolom. Ne bih se iznenadio da je štreber. Osećam ljude odmah.

Evo dolazi Kat. Kao i uvek, sa mojom ekipom. Zainteresovana je i za svoje nove drugarice iz razreda, ali se ponaša kao kraljica. Na trenutak sam izgubio iz vida ovu devojku, ali ne, evo je. Samo je otišla da razgovara s nekim, smiješeći se. Pitam se koje je nacionalnosti.

- Danas želim da vam saopštim novost, počeo sam da predajem matematiku. Kako je došlo do promjena u nastavnom planu i programu, matematika i sociologija će se predavati na 3. godini zajedno sa 1. godinom. Molim vas, bez sukoba i nestašluka. Sve jasno?

Sada je sve jasno. Početnici još uvijek ne razumiju s kim imaju posla. Nasmejem se.

-Sveta, tebe se pre svega ovo tiče.

Pa, evo opet moje pažnje, ha

Podižem oči i govorim tiho i snažno, ustajući od stola.

- Elena Igorevna, hajde, ja ne povređujem male.

Smeh i zvižduk, moje šale Ogroman kurac tgp uvek bolje od Ketinih glupih fraza. Istina, prvi putnici nisu bili upoznati, neki su me gledali uplašeno.

Par prolazi kroz neobičan proces, a ja sam iz nekog razloga iznerviran. Prvobitci prave buku i drže se zajedno kao da su u ratu. Kat mi je prišla, pa, dobro.

-Koga si izabrao, Sijalicu?

- O cemu pricas?

Zaista ne razumijem o čemu ona brblja, pijem kompot i gledam okolo.

- Umoran sam od svojih šestica i hoću nešto novo, gledam prve

- Oni su glupi, siguran sam.

Nasmiješi se i ode, ura.

Konačno sam kući, glupi dan. Nadam se da te veče neće izneveriti

Idem taksijem do kluba. Pijem, pijem čašu i smijem se, volim svoje društvo, muziku i ludilo na plesnom podiju. Ženja nešto kaže i smeje se, ja se pretvaram da ih čujem. Sve je kao i obično, pijem još i naslonim se na mekana leđa. Ta devojka mi je pred očima. Pitam se da li ide na takva mjesta. smejem se. Ženja je otišla na ples. Saša joj vrišti na uho: možda je to dovoljno. Gledam ga prijekorno, odmahnuo je rukom.

Nisam pijanica, ali mogu da pijem. Sretan sam i sve je u redu.



Izbor

Marie, prestani čitati. - ponovo vrišti očuh. -idi u radnju!

Zatvorim udžbenik, obrišem suze.kako sam umorna. Ja nisam njegov sluga i nisam dužan ništa učiniti. Ali ako ne poslušam, biće još gore. Obuvam patike i dajem novac. Hodam sa slušalicama, udišem jesenji vazduh i očajnički želim da se ne vraćam kući. Prodavnica je u blizini i nije mi drago.

U povratku zovem Mašu i dogovorim šetnju uveče. Ona je moja bliska prijateljica i zna sve. Osim jednog. Ovo je moja tajna i samo moja, ne želim da vidim sažaljenje u očima ljudi.

Uvek se zabavljam sa Mašom i uveče kod kuće mogu mirno da radim domaći ne razmišljajući o svojim problemima. Sutra je škola, ponedeljak je težak dan, ali kako se ispostavilo, biće to najodvratniji ponedeljak.

Idem hodnikom, biblioteka je dobra i uzeo sam sve knjige, ali je teško nositi, imam par u rukama.

Grupa cura od 3. godine ide prema nama, jedna od njih liči na Kat, koliko sam čuo. Ne, ne ovo. Zastaje, gleda me, ne pušta me da prođem. Šta joj treba?

- Pusti me da prođem, molim te.

- Pfft, kako smo mi kulturni. Naceri se i gleda s bijesom i podsmjehom.

Pa, ako je tako, onda idi.

Koraci u stranu

Napravim korak naprijed i već se smirujem kad me ona spotakne i padnem. Za što ?

Čujem smeh i ustajem. Njeni prijatelji su isti, šutnu knjige i odu. Gledaju nas, a meni je neprijatno i gađenje. Ustajem, ostavljam knjige na podu i trčim u toalet.

Ne plačem, ali želim ostati ovdje neko vrijeme da se ohladim. Zašto sam tako nesrećna. Kod kuće mi je očuh seronja, a bilo je i prestupnika. U redu, dosta je, treba nam par.

Sjedim za svojim stolom i ne gledam nikoga. Znam da su već kružile glasine. Lena pita:

- Ova Ket je takva kučka, bolje da je ne uhvate, pričaju takve priče o njoj, pa imaš sreće.

Briga me, ništa ne odgovaram. U mojoj duši vreba bol i stid što nisam u stanju da se osvetim.

Volim matematiku. Podižem ruku, idem do table, volim da pokažem da sam pametan i da razumem ove jednačine i uopšte.

- Pohvalno, sedi.

Barem nešto prijatno za ceo dan. Ali ni to nije dugo trajalo. Za vreme odmora mi je prišla neka devojka sa njihovog kursa i uznemireno rekla:

- Ne bih ti savetovao da budeš pametan. Uskoro će početi lov na vas, Kat i Lamp tjeraju štrebere da rade domaći umjesto njih, pa razmislite prije nego sljedeći put dignete ruku.

Ne razumijem ništa. Šta je ovo, neka Bračni sistem ukrajine i dalje mafije. Kat i Lamp. ko je ova lampa. I zašto ću opet nekome nešto dugovati.

Malo sam zakasnio u trpezariju, seo sam i mirno hteo da jedem. Vidim kako Kat radosno komunicira sa svojim mješancima i smije se, iskosa me gleda i drsko. Mrzim je, želim osvetu. Svi je se boje, ali ja se ne bojim. Nemam šta da izgubim. Bacim pogled na svoj sok, mislim. Ja biram u korist svog ponosa. U korist mog uvrijeđenog dostojanstva. Napravio sam izbor.



Fraktura

Kat je bila potpuno izbezumljena. Ono što je uradila bilo je previše odvratno. Sve su mi rekli.Jadna djevojka ne može ni da jede, gleda u svoj sok i ne mrda se. I zašto mi je žao. Ok, stani. Šta to ona radi. Kao u usporenom snimku, ustaje i prilazi Kat. prišla je Kat. Odjevena je jednostavno, u svijetle farmerke, plavi džemper. Smiješi se i stišće čašu u tankim prstima. Kat zbunjeno podiže pogled. Ups.pa, to je podebljano. Sipanje soka na Katinu glavu. Ah ah. Trepću, možda imam neki kvar. Moraš manje da piješ, Sveta. Ne, nije kvar

- Ti.ti.nećeš živeti. Kat je bijesna, ja sam šokirana, djevojka oduševljena.

Kat je do ušiju u tekućini. Pa, moram da završim ovu emisiju. Smiješim se, tupo buljim u ovu hrabru djevojku i počinjem da plješću. Podižu moj ritam i zajedno joj plješćemo. Nije očekivala, gleda me, pomalo uplašeno, ali je srećna.

Kat istrčava iz stola, a njena banda iza nje.

Razumijem da će je sada Kat ubiti. Ozbiljan sam. Njen postupak izgleda hrabro, ali i glupo u isto vreme. Ona je u nevolji. Jedini koji je može spasiti sam ja. Ali ne želim da se mešam. Svako mora da se izvuče iz sranja u koje je upao. Ali i dalje želim da se zezam sa Kat.

Petak, kraj sedmice. Jedva sjedim par minuta i idem u toalet da pušim. Pa da. Stigao sam na vrijeme

Kat je uhvatila svoju žrtvu. Pritisnula ju je uza zid i rekla joj nešto držeći je za bradu. Djevojka gleda smeđim očima, uplašena i u bolu.

- Ti si sjeban, čupam ti sve brave. On podiže ton, ali ja sam i dalje u senci.

- Misliš li da će te neko spasiti. upoznaj toalet, naivko.

Uzima je za ruku i želi je odvući u separe. To je to, moj izlaz.

- Kat, jesi li zaboravila svoje mjesto. Zapalim cigaretu i drsko buljim u oboje.

- Lamp, ne mešaj se.

Djevojčica je počela da kašlje. Reakcija na duvan ili živce?

- Pusti je.Govorim tiho, ali ovaj me gleda ništa ne shvatajući.

Kat je bijesna, neće se svađati, baca pogled na svoju bivšu žrtvu i odlazi, glasno zalupivši vratima.

Tiha pozornica.tima i ja ćutim.

- Kako se zoves. Da, Sveta, originalan početak razgovora.

- Marie, odgovara tiho i drhti.

Spasio sam je danas, ali šta dalje. Moje misli je prekinuo njen slab glas:

- Hvala ti, Lamp.

Moje ime u njenom glasu zvuči na nov način, rekao bih sa nekim žarom. Sviđa mi se. Marie me gleda sa zahvalnošću, shvaćajući da je njena koža ostala čista zbog mene. Iz nekog razloga osjećao sam neku vrstu odgovornosti prema njoj. Ne razumem zašto, oteram ove misli i ponovo zasvetlim. Marie još uvijek stoji tamo, u šoku. Poziv rješava ovu ludu situaciju, ja prvi odlazim i odlazim u kancelariju.



Sporazum.

Ležim u Mašinom krilu. Trudim se da se smirim i ne mislim na Kat ili Lamp. Oboje su opasni. Prijatelj me osuđuje da pijem sok, ali sve sam uradio kako treba. Ali zašto me je Lampa spasila. Možda joj to obećava neku korist.

Mašu poznajem 9 godina i nemam nikog bliže njoj. Nikada me ne bi povrijedila i vjerujem joj, ali sada ne mogu da joj pričam o svojim strahovima. Pravim se da je sve u redu

- Marie, brinem se za tebe. prođe mi kroz kosu, laganu masažu glave i stvarno mi je bolje

- Sve je u redu. Zatvorim oči i pokušavam da se opustim. Ima neke serije na TV-u

Ali moram da se vratim kući. Ne želim. Očuh je vjerovatno pijan.

Neki ljudi imaju sreće u ovom životu, a neki nisu. Valjda ne. Voleo bih prijateljsku porodicu, sestru ili brata, večere uz vesele razgovore, ali u stvari imam tetku umesto majke i njenog muža, koga zovem očuhom. Da nije bilo te nesreće, sve bi bilo drugačije.Tetka se nikad ne zalaže za mene, ja sam im stranac, ali pošto su oni staratelji, a Mašin tata policajac, oni obavljaju svoju dužnost.

Danas je utorak, težak test i generalno težak dan. Svi su predali svoje papire i požurili da jedu. I ja sam gladan, stavim poslužavnik na sto i shvatim da sam zaboravio kafu. Vraćam se, dug je red, jedva se provučem, uzmem kafu i okrenem se da odem do stola, kad odjednom naletim na. Lampu. Neko me je gurnuo i ja prospem kafu po Lampinoj košulji. to je zajebavanje. To je sve. Tako me je sramota da ne mogu da dođem sebi.

Gledaju nas sa interesovanjem. Stojim tamo kao kip, Lampa zuri u mene žarkim pogledom, njena bijela košulja više nije sasvim bijela. Shvaćam da će upravo sada vikati na mene ili me možda čak odvući negdje iza ugla. Rave.

-Gotov si, nečiji glas iz gomile, ja to i sam prokleto dobro znam.

- Znaš li uopšte koliko košta ova košulja. Lampa je konačno progovorila, ali ne znam šta da odgovorim.

- Mogu da perem veš. Mogu da zamislim kako patetično izgledam spolja.

Svjetlo mu se mijenja na licu, iz nekog razloga ljutnja nestaje.da li se smiješi. Ne razumijem je.

- Ne, možda imam drugi predlog. Razgovaraćemo posle parova. On odlazi, ostavljajući me otvorenih usta.

Sjedim na času matematike i nervozno petljam po olovci. Šta je Lampi palo na pamet. Šta će mi reći. Strašno i zanimljivo u isto vrijeme. Uspjela je da se presvuče i sjedi mirno kao da se ništa nije dogodilo.

Čim sam uspio izaći iz sobe, ona je bila tu.

- Hajde da razgovaramo. Ona ide napred, ja je pratim. Otvara vrata auta. Dobro, nadam se da ga neće odvesti u šumu da ga raskomada. Sjedam i gutam, knedla u grlu je nepodnošljiva. Lampa se dimi, ona je mirna. Raduje se i na kraju kaže:

- Marie, umrljala si mi košulju. Ali to sada nije o tome.Kat te neće ostaviti na miru, znam to sigurno. Ali možete ga se riješiti. Nudim ti ugovor. Ja te štitim od nje, a ti mi zauzvrat pomažeš u učenju. Šta kažeš?

- Hm. Mislim da pokušavam da smislim šta da radim, nisam očekivao ovakav razvoj događaja - slažem se. Treba mi zaštita od Kat

- Super. Ako ti odgovara, hajdemo odmah kod mene i vježbamo par sati

- Dobro

- Jesi li uvek tako poslušan. - Lampa se smiješi i sa zanimanjem gleda. Nehotice se stidim i promrmljam nešto kao odgovor. Ona pali auto, ja se vežem i odlazimo.



Otvaranje

Prosto sam zadivljen ovom djevojkom. Ona me se ne boji, nikad ne znaš kuda je vodim. Ćutimo i to me ljuti. Barem bih pitao kako sam. Ali očito joj je mozak dovoljan za sljedeće:

- Oprostite još jednom zbog košulje, slučajno

Hmmm, Sveta, ona je samo anđeo. Nabacio sam ozbiljno lice i jednostavno rekao:

- Ne brini

Opet tišina, posmatram je krajičkom oka. Jeftina jakna, farmerke takođe, sedi i petlja prstima, očigledno zabrinuta. Nasmejem se, sećam se kako me je pogledala kada je sipala kafu, izgledala je kao mačić koji je zabrljao

- Šta. Da li je zaista dala glas?

- Izvini, šta?

- Verovatno si mi se sad smejao.

Ah, evo ga. Primetio sam kako reagujem na svoje misli, pohvalno

- Da, danas si nasmijao mnoge ljude

Nacerim se, hoću da je malo naljutim. Izgleda da je malo ljuta

- Čini mi se da su mnogi mislili da ćete me ubiti na licu mesta.

Ups, ovo je već zanimljivo. Želi da zna zašto mi je bilo žao?

-Zar niste tako mislili.

- Mislio sam. Ali iz nekog razloga sam bio siguran da mi nećeš nauditi.

Nema potrebe. Ona ide predaleko. Ja sam čudovište i uvijek ću biti.

- Ti me uopšte ne poznaješ, Mari.

On ćuti, mislim da je razgovor završen.

Klik, otvaram vrata i trudim se da ne pokažem svoje uzbuđenje. Nisam nikoga zvala, čak ni one sa kojima sam se družila. Marie je prva prešla prag mog stana.

Stojim sa laktovima uza zid i posmatram je sa blagim osmehom.

Gleda oko sebe, iznenađena, očigledno prvi put vidi takav enterijer.

- Kao?

- Da, - prećutan, ali nije me briga

Par minuta kasnije već sjedimo za stolom u jednoj od prostorija i trudim se da je slušam što je moguće pažljivije. Sve dok nam Gabrijel ne odvrati pažnju lupajući šapama po parketu.

-Gabi, draga moja, podižem mačku, stisnem ga, primetim iskricu u Marijinim očima

- Vau, on je tako kul, ja volim mačke.

Dajem joj mačku, ona je nježno grli i miluje, divi joj se. Cijelo njeno lice izražava nježnost i ljubav prema mom ljubimcu. U ovom trenutku oboje su toliko slatki da se ne mogu zaustaviti da im se ne divim. Napominjem još jednu činjenicu da se osjećam ugodno sa ovom djevojkom i ona ne nosi nikakvu negativnost. Mislio sam da su takvi ljudi već izumrli poput dinosaura.



Patron

Pitam se da li me Kat ni ne pogleda. Da li je Sveta zaista razgovarala sa njom. Ako je to tako, onda sam ja jako sretan, jer me Kat stvarno može povrijediti i drago mi je što sam zaštićen. I tu je Sveta ušla. Tako je ja zovem, a ne Lamp. Ne volim kad ljudi imaju nadimke. Već nedelju dana joj pomažem oko domaće zadaće i zaista je počela da popravlja ocene.

- Lamp, možemo li barem disati u njenom pravcu. - Kat stoji sa ironijom naslonjena na sto dok Sveta, ne obraćajući pažnju na nju, izlaže sveske

„Očigledno nisi ravnodušan prema njoj?“, grubo odgovara Lampa, sad je upravo ona Lampa.

Osećam se nekako neprijatno, ali u isto vreme i zadovoljan.

Kat je ljuta, Lamp također, a sve zbog mene.Dobro je da je profesor sociologije navratio.

- Danas je naša tema o ponašanju mase u kritičnoj situaciji. Sveta, kakvo je tvoje mišljenje o ovome?

Sveta je načelnik, možda je zato i vuku.

- Gomila se ponaša nesvjesno, po instinktima, na primjer, u požaru, svako razmišlja o preživljavanju, svaki čovjek za sebe.

- Ne slažem se u potpunosti, jer mnogi ljudi spašavaju druge u takvoj situaciji. - Ket joj uvek kontradiktori i tako skoro svaki razred,

- Katja, ti definitivno ne bi jurila za nekim.

Volim kad joj Lampa tako odgovori, nasmiješim se.

- I nije mi žao ljudi poput tebe.

Kat hoće da pobedi, ali meni je bilo neprijatno, ne želim da me bilo ko sažali, čak ni Sveta.

- Dakle, rešavajte lične probleme u slobodno vreme, molim vas, a sada zapišite naslov.

Knedla u grlu, mislila sam da je Sveti samo potrebna moja pomoć. Ne želim da razmišljam o tome, uhvatim Svetin pogled, nije baš raspoložena.

Uveče, dok joj objašnjavam drugu temu, ipak odlučujem da pitam:

- Zašto je Kat tako ljuta?

Sveta uzdahne i polako objašnjava:

- Ne radi se o vama, već o njenoj želji da bude glavna. Trebao si pasti u njene kandže, ali sam je spriječio.

- Zašto sam joj potreban?

Sveta se smeje i izgleda kao da je glupa.

- Devojke poput tebe bolje je da ne znaju.

Zatvaram oci i hocu da zatvorim temu. Ali Sveta kaže nešto što mi to radikalno diže pred oči.

- Uopšte, slušaj me. Dokle god ste pod mojim okriljem, sigurni ste. Kat te neće povrijediti, a neće ni ostale. Poštujem ljude sa kojima imam posla i uvek držim obećanja. A ako te neko uvrijedi, reci mi sve.

Ne znam šta da odgovorim i govorim glupo

- Dobro

Sveta se smiješi, i ja, a Gabrijel mi sedi u krilo i smiruje me svojim predenjem.

Ali ovo veče će postati strašno čim stignem kući.

Opet je pijan. Tiho hoću da uđem u sobu i zatvorim, ali on povuče vrata i priđe meni.

- Kupi mi pivo i to brzo.

Prevazišao sam to.

- Ne, idi po pivo sam, a ja hoću da spavam, vrištim na njega što glasnije

On zakorači, izbuljenih očiju, ljut i zastrašujući do užasa. Zamahne, snažan udarac i ja padam na pod. Ne mogu da zadržim suze, ležim i glupo plačem, čujem ga kako izlazi iz stana.

Trčim u kupatilo i gledam se u ogledalo. Oh ne ovo. Na lijevom obrazu imam modricu, trebat će dosta vremena da nestane. Opet plačem, zovem Mašu:

- Maš, ne mogu više, sjednem na krevet i dajem sebi za pravo da jecam do mile volje. Zašto mi sve ovo treba?



Hladno jelo

Danas je Mari tiha na nastavi i ne juri do table, mislim da nije bila pripremljena. Niste se dovoljno naspavali. Mada šta ja uopšte mislim, to su njeni poslovi i njen život

- Marie, šta je kognitivna psihologija?

Sada će odgovoriti kao i obično, briljantno

- Ne znam.

Ups. Više nije smiješno. Uvek se priprema za nastavu. I puno mi je pomogla, inače bih zaostao.

Vozimo se do mene, auto je tih, a da bih nekako ublažio tenziju, ipak pitam:

- Nisam mislio da ne možeš da uradiš domaći

Tiho.

-Marie. Očigledno je oglušila.

- Radim samo pola radnog vremena u kafiću i nisam imao vremena juče

- Konobarica?

- Da

I sama zarađuje. Njeni roditelji je ne obezbjeđuju.

Objašnjava mi pravila manekenstva već pola sata, ali ja ne slušam, jer osjećam da nešto nije u redu. Ispravlja kosu iza ušiju, ali samo desni dio, a spušta glavu na lijevo. Ima prelepe oči, ali danas su ispunjene nekom vrstom umora i bola. Gleda me, čeka.

- Sveta, ne slušaš me. Uvrijeđen, lagano popravlja kosu iza ušiju. Onda mi je konačno sinulo.

- Nema potrebe. hoće da odgurne ruku, ali ja, kao majstor, oštro maknem pramen i. ubiću Kat. Modrica se šepuri, stisnem zube, izdišem, pokušavajući da ne derem psovke. Niko se ne usuđuje da je dodirne dok je ja štitim. Obećao sam. Kako je moguće uvrijediti. Marie me gleda, spušta oči, kao da je za nešto kriva.

- Ovo nije Kat.

Stani. Ne Kat. Ko onda.

- Šta imaš, ljubomornog momka. Ljut sam, živci su mi na ivici, ali istovremeno osećam sažaljenje prema njoj.

- Nema veze, sama ću se snaći, nemam dečka.

Oh, dobro, dobro, naravno. Naginjem se bliže njoj, gledam i govorim tiho.

- Reci mi ko je to uradio. Ti i ja smo se složili i ne mogu da ostavim kako jeste.

Razmišljao sam o tome. On razume da sam u pravu.

- Očuh.

E, gotovo je, drugovi, šta da kažem?

- A mama. Gdje je ona bila?

- Nemam roditelje. Poginuli su u nesreći kada sam imao 10 godina. Živim sa tetkom i njenim mužem, ali ga zovem očuhom, ne znam zašto.

Tišina. ćutim i ne znam šta da kažem.

pitam gotovo šapatom

- A koliko često se to dešava?

Ona uzdiše, drhti, tema joj je neprijatna, ali moram da znam da li je dostojan da pljune svoju krv.

- Nije bitno

Ova devojka testira moje strpljenje. Uključujem brigu i malo nežnosti, naginjem se još bliže, stavljam joj pramenove iza ušiju. Pocrvenjela je, hmm, to je smiješno.

- Kučkini seks filmovi se par puta.

Bučno uzdahnem i ustanem hodajući po sobi.

Izgleda zbunjeno, a zatim tiho kaže:

- Moram ići kući, možeš li me odvesti?

Tako se obično završavali naši časovi, ali danas je neću pustiti.

- Marie, ne ide kući. Danas ostaješ sa mnom.

„Ne, ne mogu“, mazi ga Gabi, ali je nervozna. Jadnica.

- Neće te više dirati.

„Sveta, molim te ne diraj ga“, odmahuje glavom, misleći da će me nagovoriti, ali ja sam Lamp.

Ništa se ne javljam, uzimam svoj iPhone i zovem koga god treba. Uzimam telefon od Marie i pronalazim broj ovog nakaza. Odmah pronalaze lokaciju i idu na parking. Kratak sam

- Znaš šta da radiš.

Stići ću tamo za pola sata. Polako prilazim ležećem čovjeku i čučnuh. Govorim sa pretnjom:

“Ako je ponovo udariš, ubiću je.”

Ulazim u auto i vraćam se nazad, zaključao sam Marie kod kuće, mirnije je. Pitam se zašto mi sve ovo treba. Ali ne bacam prazne riječi. I ne volim kada su ljudi poput Marie uvrijeđeni.

Zaspala je. sklupčana na sofi. Slatko. Nisam se usudila da legnem na krevet, ne volim arogantne ljude.

Gabrijel spava stisnut kraj njenih nogu. Pa, to je samo idila. Nacerim se i sjednem na sofu.

- Sveta. jel on uopšte živ?

Gleda me pospanim očima, nestrpljivo čekajući odgovor.

- Još uvijek živ. Hajde, pokazaću ti tvoju sobu.

Imam trosoban stan, ali sa susjednim sobama. Dakle, da bih došao do svoje spavaće sobe, moram proći kroz gostinjsku sobu.

-Mogu li ići u toalet. Nesigurno pita. Ja je ćutke pratim.

"Vau." divila se kupatilu oko 5 minuta. Veliki, sa ogledalom na plafonu, đakuzijem, tuš kabinom, sve je kako treba.

- Stavila sam ti peškir i ogrtač, možeš se oprati.

Odem i idem pušiti na balkon. Teško veče se oseća. Želim da se opustim, a ne da razmišljam o tome šta radim i zašto.

Ne čekam da izađe iz kade i zaspi.



Promjene

Otvaram oči, dobro sam spavala. Sve bi bilo u redu, ali mirišem, miriše ukusno. Mislim da Gabriel ne kuva u mojoj kuhinji. Kuvara nemam i nikad nisam imao, iako sam o tome razmišljao više puta.

Odvlačim se u kuhinju i smrzavam se: Mari, sa lepinjom na glavi, u ogrtaču, stoji za šporetom i kuva palačinke.Ne znam kako da reagujem, ali ova slika mi se sviđa. Nekako je ugodno. Gabi joj sjedi do nogu i gleda. Pomeram stolicu i sjednem.

“Oh, dobro jutro”, Marie se okrenula i pogledala me pomalo nervozno

- Ljubazno. Iznenađuješ me sve više i više.

Smejte se, ona se smeje. Zašto. Gleda mi preko glave. Prokletstvo, ja sam ujutro uvijek čupav i izgledam kao jež.

- Imaš zanimljivu frizuru, on govori sa ironijom ali ne zločesto, stavlja tanjir palačinki na sto. Sjeda preko puta mene.

Iz frižidera vadim pavlaku i kondenzovano mleko. Obično je moj doručak sendvič i čaj, i to mi je malo neobično.

- Zar ne voliš palačinke?

Gleda me sa tugom, ali ja shvatam da joj ova tuga u njenim očima ne stoji užasno.

- Ne, jednostavno nisam navikao da neko kuva za mene.

Počinjemo jesti, tiho i u tišini. Ukusno, obožavam palačinke

„Veoma ukusno“, hvalim njen rad.

- Da li živiš sam?

Šta nije primetno. Ili misli da mama kasno uveče dolazi sa posla, zbog čega je nije videla.

- Da, pokušavam da shvatim zašto pita, verovatno samo da ne bi bilo glupo ćutanje

- Zar ti nije dosadno?

Ona me ubija. Ja se smejem, ona je zbunjena

- Ne, taman, mama mi je dala stan pre godinu dana, a sa dečkom se uselila u vikendicu.

- Imaš sreće. Spušta oči i shvata da ne želi da živi tamo gde živi, ​​šta je pretrpela od ovog gada. A onda sam shvatio nešto što mi je zauvek promenilo život. Ne mogu je pustiti tamo, ne želim. Zašto bih potpisao drugi ugovor. Neka mi kuha, čisti i živi ovdje, primajući sve pogodnosti. Gabrijelu se sviđa i neću se više plašiti da ga ostavim samog. Naravno, postoji jedna stvar, ja imam kompleksan karakter.

- Zašto se zoveš Lamp. Tišim glasom mi odvlači pažnju, žvaćući palačinku.

- Ne znam, nadimak je izmišljen spontano, verovatno zato što zauvek sjajim.

Smiles. Osećam se dobro sa njom, jedino što mi smeta je ova modrica na njenom licu. Toliko je mršava da kao da uopšte ne jede.

- Marie, imam još jednu ponudu za tebe.

Napeta je, zanima je šta ću reći, uopšte me ne poznaje i, uprkos zaštiti, pomalo me se plaši.

- Nemate Akcijski videi koji jedu mačku za odrasle kuću, nemate normalnu porodicu, kako ja razumem.

Uzdasi, vjerovatno sam krenuo pogrešno

- Predlažem da živite sa mnom, u ugodnim uslovima i uživate u mirnom životu.

Šokirana je. Gleda nekoliko sekundi raširenih očiju. Konačno odlučuje da pita:

- Šta želiš zauzvrat. Ona je uplašena. Da, Sveta, poznaješ je tek par sedmica i pametno je udomljavaš.

- Jednostavno je, ti čistiš, kuvaš i pomažeš mi u učenju. Do kraja ove školske godine. Mašem rukama i ponašam se samouvjereno. Djelovala je opušteno

- Ne znam ni to, bilo je neočekivano.

- O da, zaštita od Kat je također tvoja prednost.

Smiles. Sviđa joj se ovo obezbjeđenje i generalno mislim da joj se ovdje sviđa sve. On misli.

- Razmisli malo, istuširat ću se.

Ostavljam ga u kuhinji.

Voda osvježava i dovodi vaše misli u red. Shvaćam da sam možda žurila, ima đavola u Gianna jahanje kurac vodama, kako se kaže. Nikad ne znaš koje mane ona ima. Ali uvek radim šta hoću. Štaviše, sada ću imati domaću hranu i više neću morati da čistim.



Paradoks

I ja sedim na stolici u Svetinoj kuhinji i razmišljam. Jesam li u bajci. Nude mi da živim u luksuznom stanu u zamjenu za čišćenje. A sa tako slatkim mačkom, toliko mi se sviđa da ne mogu prestati da ga mazim.S jedne strane, drago mi je, jer ne želim da vidim lice svog očuha, on mi se gadi. Ali ne mogu iznajmiti sobu na svoju platu. Ne mogu da razumem zašto je Sveti ovo potrebno. Da budem iskrena, brine me, i nije bez veze što se mnogi ljudi boje. Možda je ona zapravo gora od Kat. Ali njena odbrana. dođavola, šta da se radi. Čujem korake, Sveta ulazi i briše glavu peškirom.

- Pa, jesi li već odlučio?

- Da

- Ovo je odgovor?

- Ne

Smijemo se, ja sam zbunjen i pričam gluposti

- Sveta, zašto te se plaše?

Ona zakoluta očima i odgovori sa smiješkom.

- Pitaj svog očuha, on će ti objasniti. Iako će to biti jasno po njegovom slomljenom licu.

Ćutim, ona voli da se pokazuje, ima pravo. Pomisao na mog očuha daje još jedan bonus mojoj odluci.

- Prihvatam tvoju ponudu, Lamp. Trudim se da ovo kažem što formalnije.

- Onda me pažljivo slušaj. Postoje pravila kojih se morate pridržavati.

Oh, kako je to komplikovano.

- Najvažnije je ne dovoditi nikoga, nikada. Drugo, nemojte me zamarati pitanjima gdje sam i s kim sam. Treće, dolazim kad hoću, makar i u tri ujutro. Zatim, ne ulazi u moju sobu bez dozvole. U principu, to je sve. Pa, već razumete čistoću i hranu u kući. Imate pitanja?

- Hm. iznenađen sam, ali ovo je njena kuća i u pravu je.

- Onda idemo po naše stvari.

Danas je nedjelja, pa su moj očuh i tetka kod kuće. Sveta me nije pustila kući samu, ušli smo zajedno. Tetka izlazi iz kuhinje

- To je bilo zbog tebe, oni su ga tukli zbog tebe, zar ne. Ona vrišti, posramljena pred Svetom.

Ništa ne odgovaram, idem u sobu, brzo bacam stvari u torbu, neću moći sve da uzmem, želim da odem što pre.

Sveta uđe, pogleda okolo, zašto.

- Imam skroman dom, govorim tiho, pokušavam da se osmehnem

-Ko je ovo, vaše obezbeđenje. Da, tetka je bijesna

- Može se reći, drskim tonom odgovara Sveta i tetka odlazi. Stojim iza Svete i suzdržavam suze, verovatno izgledam patetično. Sveta zatvara vrata, prilazi mi i podiže me za bradu

- Hej, još je dobro. Pokušavam da me smiri jer se tresem.

Četrdesetak minuta kasnije već se vozimo nazad, Sveta napeto razmišlja o nečemu. Osjećam se mirno i dobro, osjećam se sigurno. U ovom trenutku se javlja misao da ja ne bih bio te sreće da nije bilo Ket.

Smijem se glasno.

Sveta se okreće, ne shvatajući da se smejem, verovatno misli da sam histeričan.

- Sve je uredu?

Klimam glavom, postiđen, njena zabrinutost je i dalje neobična.

Konačno smo stigli. Stojim u hodniku kao na železničkoj stanici. Neugodno mi je da pitam gde da ih stavim

- Neka ta soba bude tvoja. Uzimamo pakete i ulazimo u sobu.

Proveo sam noć ovdje i osjećao se ugodno.

Već oko sat vremena slažem stvari, sve uredno radim.

Sveta se ne meša, priča sa nekim telefonom u dnevnoj sobi. Puno mi je misli u glavi, zbunjena sam i ne znam da li sve radim kako treba. U svakom slučaju, ako mi se odjednom nešto ne svidi, mogu otići. Ali kako da kažem Maši. Ona zna za lampu i ne voli je. Cijeli univerzitet se boji i Kat i nje, ali još ne znam zašto. Plašim li se Svete. Da i ne. Toliko paradoksa.

- Jeste li sigurni da nemate pitanja za mene?

Nisam ni primetio kako je ušla. Imam puno pitanja, ali ne želim da ih postavljam sada. Sada joj želim reći o svom zahtjevu. Ali Sveta mi prekida misli:

- Pa, ako ne, onda sam otišao. Osjećajte se kao kod kuće i ovo nije samo banalna fraza.

Ok, reći ću ti kasnije. Ona će svejedno primetiti.



Dragi đavoli

Nisam očekivao da će tako brzo pristati.Očigledno, djevojka je bila toliko umorna od ovih ljudi da je zgrabila priliku da živi sa mnom. Živeti sa lampom, koja je navikla da radi šta hoće i da od ljudi traži šta hoće. Zašto ne. Moja sebičnost je potpuno uslovljena, sa 21 imam auto, stan i buduću poziciju direktora kompanije u kojoj se moja majka uspješno realizovala. U međuvremenu odem tamo par puta sedmično i oni me upoznaju sa stvarima, a ponekad sam i ostao iza majke i uspijevao da naređujem. Sviđa mi se ovaj posao.

Već je bilo veče i usput sam kupio neke namirnice u supermarketu. Uhvatim sebe kako mislim da hoću kući, zaista želim, i pitam se kako je ona tamo, da li joj je udobno ili ne.

Gabi i Marie se sastaju sa mnom u hodniku. Neobično, ali i prijatno u isto vreme.

- Spremala sam hranu, sa osmehom i blago zadovoljnom notom u glasu, kao da se javljam

- Bravo, nadam se da me nećete otrovati

Na trenutak je bila zbunjena, ali je ipak shvatila da se šalim.

Perem ruke i odlazim u kuhinju. Zaledim se na mjestu od iznenađenja. Salate, boršč, glavno jelo i, koliko sam ja shvatio, neke lepinje za desert.

Ali brzo se saberem, pretvaram se da mi je ovakva večera poznata i sjednem.

- Voliš li toliko da kuvaš.

- Da, počeo sam sa 13 godina, a sada ne mogu da prestanem.

Razgovor ne ide baš najbolje, ona još uvijek osjeća nekakvo uzbuđenje, još uvijek nije upoznata s novom okolinom. Nakon što smo još malo popričali o vremenu i još nečemu, odlazim u svoju sobu, zahvaljujući mu na ukusnoj večeri. Zašto često spušta oči?

Nešto kasnije, nađem je na sofi u dnevnoj sobi ispred televizora i sjednem pored nje. Primetila sam da menja vesti

- Zar ti se ne sviđa svijet politike?

- Da, stalno pričaju o lošim stvarima, ubistvima, avionskim nesrećama. Ovo postaje dosadno

U pravu je, želim da pitam za nesreću, ali razumem da je bolje da ne.Ali moja sebičnost pobjeđuje

- Pričaj mi o nesreći.

Ispalo je nepristojno, iako sam htela da pitam neutralnim glasom.

- Bio sam u autu sa njima.

Prokletstvo, mrzim sebe što sam radoznala

“Nije tata kriv, zabili su se u nas.” Kasnije je oslobođen optužbi, bio je bogat i platio mnogo novca.

Ona jeca, verovatno će plakati, ali ja želim da znam.

- Izgubio sam svest i probudio se u bolnici, tamo su mi rekli. Čuvao sam fotografije i šest mjeseci sam ih gledao svaki dan i plakao.

Pauza, moram da prekinem, ne želim da plaču preda mnom.

- To je to, nemoj mi reći, Marie to ne treba.

- Sveta, zašto se nekom poput njega čini da je sve moguće?

Devojka je očigledno želela pravdu i sada je uvređena.

- Jer kada je veliki novac, to znači da su velike mogućnosti.

Sveta, kakva glupost. Mogao sam to ljepše reći.

Primećujem njen pogled, sa malom gorčinom. Život je očigledno nepravedan prema njoj.

- Sve u ovom životu je nepravedno. Kad šetam i vidim napuštene pse ili mačke, stidim ih se, stidim se što ne mogu da ih primim, sramota me je što za njih nema skloništa. Ponekad ih hranim kobasicom ili kruhom. Sveta, šta je smešno?

Ne mogu, ova devojka je božji dar i veoma čudna. Smejem se skoro do suza. Gabrijel, naravno, priskače do nas i traži naklonost.

„Samo govoriš takve stvari, ja to nikada ni od koga nisam čuo.”

Gladi Gabi i razmišlja o nečemu.

- Da, u pravu si, biti ljubazan u naše vreme je smešno.

Eh, ipak je u pravu, ljubaznost neće mnogo. Pogledam je i shvatim da u mirnim vodama ima slatkih đavola.

Pitam se čime će me još iznenaditi. Ali kako se ispostavilo, iznenađenje neće biti prijatno.

Nakon što u potpunoj tišini popijemo čaj, jer se ona zatvorila i sada se još manje smiješi, ponovo sjednem na sofu.

Opet sjedimo pred televizorom, krenula je neka detektivska priča i gledamo u tišini. Dok ne primetim da je zatvorila oči i uhvatila se za glavu. Hmm, da li je toliko žurila u sećanja na nesreću?

- Sve je uredu. Približio sam joj se, ne želim da delujem nametljivo i da govorim tiho

- Marie, šta to radiš?

Ona sjedi zatvorenih očiju, kao da je boli. Ne razumijem ništa.

- Samo glavobolja, sve je u redu.

On zastaje i uzdiše.

Ustajem i odlazim po citramon

Dajem joj čašu, ona pije i smije se

- Sveta, hvala, ali neće pomoći. Radim ovo svako veče. Hteo sam da ti kažem, ali tražio sam pravi trenutak.

Ne mogu da je gledam. Ne želim nikoga da sažaljevam. Pauza i nastavi tišim glasom

- Dakle, možda se ipak predomisliš o meni, jer u takvim trenucima samo lažem i treba mi tišina. Ako niste spremni za ovo, neću se uvrijediti.

Ne razumem kako da se ponašam, ne razumem šta da kažem. Neću je izbaciti zbog migrene.

- Marie, znam dobre doktore.

- Ne!

Prekida me, prekida me glasno. Zašto?

Ona guta, pokušava da se smiri

- Imam migrenu i to već dugo traje. Ovo se dešava mnogim ljudima.

Ok, to je njen problem. Ne vezujem se ni za koga, ne brinem ni za koga i ne želim ništa da menjam.

„Ići ću da legnem“, on polako ustaje i odlazi u sobu. Gabi je prati. Mali izdajica. Odlično se slažu i to me zabavlja.



Ljubomora

Časovi prolaze brzo, volim da učim i dobro sam raspoložena. Uostalom, već tri dana živim sa Svetom i niko me ne vređa. Ne želim da se sećam svog očuha, muka mi je i od pomisli na njihovu porodicu.

Ali Maša me pozvala danas i to veoma nezadovoljnim glasom. Ko joj je mogao reći za moj potez. Ovi dani su bili tako zauzeti i nisam našao vremena.

Idemo do nje pješice, njen stan je u blizini. On je u žurbi, a ja automatski jurim, skoro da počnem da trčim.

Uvek se oseća udobno i mirno. Ovdje sam nalazio utočište, barem na nekoliko sati. Nepristojno dugo sjedimo u tišini.

Maša me gleda i ljutito miješa šećer u već ohlađen čaj. Znam šta će pitati, spreman sam. Ono što sam uradio liči na čin budale, ili još gore.

- Istina je. Živite li uz lampu?

Spuštam oči. Uvek to radim kada se nađem u nezgodnoj situaciji, mrzim ovaj gest koji mi je prešao u naviku. odgovorim tiho:

- Da.

- Zašto mi nisi rekao. Pokušava mirno da nastavi razgovor, ali ne uspeva i počinje da viče.

- Razumete li da je opasna?!

- Maša, ja sam bezbedan sa njom, to razumem.

Maša se smeje, ali je nervozno, siguran sam.

- Ljudi poput nje ne rade ništa tek tako, Mari.

Razumijem da je u pravu. Pokušavam je uvjeriti da je moje čišćenje i pomoć oko studija plaćanje života.

- Ne budi tako naivan, sa svojim novcem može da ima sluge i vaspitača.

Nisam razmišljao o tome. Ali ne želim ni da se svađam i psujem.

- Mashul, prestani da ludiš

Nežno prelazim na topli ton, želim da se našalim:

- Ili si ljubomoran?

Gledam je sa osmehom, ali ona se kratko nasmijala

- Možda sam ljubomoran.

- Neću ti pobjeći, ne brini.

Razgovor više nije negativan. Skuvamo novi čaj i ja joj pričam o svojoj zabavi.

- Ona ima takvu mačku, takvu slatku, Britanku, punačku.

- A lampa?

Nisam je baš razumeo

- Koju lampu.

Maša je opet nesretna, ali vidim da je to samo prijateljska ljubomora.

- Zar ti se ne sviđa lampa?

Smiješno. Skoro sam se ugušio čajem, već me zabavlja.

- Ne znam, nisam muško

Maša se smiješi, očito je nije uvjerio moj odgovor

- Još uvek se bojim. Nikad ne znaš o čemu ona misli.

Uzdišem, ni ja ne znam šta je u Lampinoj glavi. Dok je kod nas sve kao i obično, ja kuvam i čistim, ali ne komuniciram mnogo sa njom. Voli da nestane u nekim klubovima noću. Mogao bi doći pijan. U takvim trenucima odem kod sebe, ne volim pijane ljude, zbog očuha.

Ostavio je trag na mojoj psihi, možda se zato osjećam tako dobro što sam sigurna?



Još jedan đavo

Mmmm.kako me boli glava. Nisam trebao toliko piti juče. Marie ponovo sprema doručak, sudeći po mirisima. Iz nekog razloga me izbjegava kad dođem pijan. Plašiš li se da ću te gnjaviti. Ah, nisam se još napio do tog nivoa i nikada neću.

Tiho vadim mineralnu vodu iz frižidera. Osećam se kao da sam ponovo rođen. Marie me i dalje gleda s neodobravanjem, ali šuti. Spušta oči i smiješi se. Prokletstvo, ja sam u kratkim hlačama i majici.

- Hm, još nisam navikao da ne živim sam.

- Hajde, svi su naši.

Zaista mi se svidjela ova fraza. Uneo je malo topline u moju dušu. Otklonio nespretnost.

Ipak, ona je nevjerovatna. Generalno se osjećam dobro i smireno s njom. Prošla je skoro sedmica i zadovoljan sam sa svime. Tiha je, ne postaje drska i ne gnjavi me pitanjima. Sve je bilo po dogovoru. Jedina stvar koja me brine je da još ne vidim nikakve nedostatke. Pa, osoba ne može biti savršena. Mora da me nešto nervira.

Ove subote nastava je otkazana, cijeli dan smo bili lijeni. Jesen se već osjeća, vani je bljuzgavica i neugodna vlaga. Ne želim da izlazim nigde po ovom vremenu. U takvom vremenu bolje se osjeća udobnost doma.

Uveče, kao po tradiciji, sjedimo i pričamo o svakojakim glupostima.

Gledamo Insurgent, trenutak kada hvataju divergente i ubijaju one koji su slabiji.

- To je tačno, iu životu. Slabi moraju umrijeti

Marie me gleda kao da sam vanzemaljac

- Šta. Sveta, ali ovo nije u redu. Slabi takođe žele da žive.

Hmm, ona me ponekad nasmije.

- Marie, ova teorija je tačna. Prirodna selekcija da tako kažem. Zašto su svijetu potrebni bolesni i invalidi. Nemaju koristi.

Da li sam rekao nešto pogrešno. Zatvara oči, diše teško.poče da plače.

- Marie. nemoj me tako plašiti.

Djevojčica se jako loše osjeća, plače i smije se u isto vrijeme. Histerici. Trenutno mi se ne sviđa, izgleda kao psihopata. Tresem je, pokušavam da joj viknem, ona me plaši, leži na leđima i smeje se. Možda je ošamariš. Ali ona odjednom utihne, ustane, ne pogleda me i kaže:

- Da, u pravu si, Lamp.

Lagano teturajući, odlazi u kuhinju i stavlja čajnik.

Ali neću se pretvarati da se ništa nije dogodilo. Ne trebaju mi ​​histerije kod kuce. Sutra ću je odvesti psihologu, ako nije dobro psihički, onda nema šta da radi ovde.



Budi jak

Nisam trebao da izgubim živce. Kako sramotno sada. Čaj ne pomaže, pokušavam da skrenem pažnju. Ali kako je to bolno i uvredljivo. Prirodna selekcija, dobro, dobro. Smijem se, gledam sa prozora u dvorište, u drveće. I ja zelim da zivim. Opet suze pucaju, suzdržavam se, pokusavam da zagrejem prste na šoljici, pokušavam da shvatim da li bi Lampa ovako razmišljala da zna. znala bi da Ostalo mi je još šest meseci života. Ali moram biti jak, niko ne zna za to i zašto. Možda ja zaista nisam od koristi ovom svijetu. Možda je to tačno.

- Da, sutra u 2 sata, doviđenja.

Čujem kako se Sveta dogovorila sa psihologom. Nisam uvrijeđen, ne, ali me je sramota. Ali ne mogu reći istinu.I ne želim da vidim psihologa.

- Marie, sutra.

„Razumem, ali ne“, prekidam je.

- Nemoj se nikada usuditi da me prekidaš. Sveta prvi put vrišti.

Uzdahnem, spustim oči, osjetim kako se približava

- Ustani.

Naredbe. Ustajem teško dišući. Osjećam se povrijeđeno i neugodno. Osjećam njene prste na svojim obrazima. Stišće te tjera da podigneš glavu. Viša je od mene, pa podižem glavu i gledam je u oči. Trepćem, kapi mi teku niz obraze. Ne želim da vidim njenu reakciju.

- Slušaj me pažljivo. Ti si u mojoj kući. Sve dok si ovde, slušaj me. Reći ću donesi mi cipele, donesi mi, reći ću ples, igraj. Reći ću ti da se baciš kroz prozor, izbaci se. Jesi li razumeo?

Hladan ton, zle oči. Konačno sam ugledao lampu. Takva je ona.

„A ipak“, nastavlja on mirno, „reći ćeš „ne“ svom dečku ili Maši, ali meni uvek moraš odgovoriti „da“. To je jasno.

Jedva da tiho kažem - da.

- Ne mogu čuti.

Dođavola, zašto me je gnjavila.

- Da, ponavljam to glasnije.

- Dobra djevojka

Želim da se zahvalim, ali progutam to na vreme.

I dalje me držeći za lice, stiskajući moje jagodice, nagnula se još bliže. On me gleda, osećam se kao u zoološkom vrtu, samo što me sada proučavaju. Ne razumem da me ona drzi, ali plasim se da pitam, plasim se uopste da udahnem.

On se nasmiješi i pusti.

- Skuvaj mi čaj.



Popravi se

Ne znam šta me je snašlo. Ovo je prvi put da me ova devojka naljuti. Pušim u autu dok se vozimo na sastanak. Boji se i pogledati me. Ali ona mora znati svoje mjesto i znati s kim živi. Uvek će sve biti po mom. Kašlja.

- Marie, ako ti se ne sviđa kad pušim pored tebe, mogla si tako reći.

- Imam li pravo?

Glas mi je bio promukao, ali sam primijetio uvredu. Dao sam joj zaštitu, ali sam je uplašio. Nasmejem se u sebi.Jučer me je toliko gledala kao uplašenu životinju da sam se nehotice zaljubio. Nepristojno dugo sam mu se divio. Bojim se priznati sebi da me privlači, da uživam u njenom prisustvu i da ne želim da budem čudovište pred njom. Ali otjeram te misli i bacim cigaretu. Još uvijek stajem u supermarketu.

- Ja brzo.

Šetam po policama, uzimam flašu vode, ona voli gaziranu vodu.

Ulazim u auto i dajem joj vode. Gleda me zbunjeno

- Piće

Opet po narudžbi, očigledno ne mogu drugačije. Ljut sam na sebe.

Ured je miran, čujete kako psiholog nešto zapisuje. Složio sam se sa svojim prisustvom, nikad se ne zna da li bi se mogla složiti s njim o pozitivnom rezultatu.

Postavlja joj trivijalna pitanja, kao što su šta joj je hobi, koji joj je omiljeni film i slično. Sjedim na sofi iza sebe, Marie je okrenuta leđima.

- Da li imate erotske fantazije?

Vau, ovo pitanje je zanimljivo. Zadržavam smeh. Marie se napela, vidio sam kako se trzala. Mislim da će odgovoriti ne.

- Jedi.

Pa, pa, nisam očekivao. Želim da se smejem, jedva se suzdržavam.

- Ne treba da se stidite, svi ih imaju i to je normalno.

Psiholog mirno objašnjava, nadam se da ne pita o čemu tačno mašta, inače ću se nasmijati i umrijeti ovdje.

- Koliko često dozvoljavate svojim mislima da pređu na ovaj nivo?

Marie uzdiše, stidljiva je i nezgodna

- Jednom sedmično. Ili mjesečno.

- Par puta sedmično, ovisno o mom raspoloženju.

Je li ona uvijek ovako iskrena. To je to, smejem se i nije me briga.

- Svetlana, ne mešaj se.

- Svi, sve, nastavite

Srećom, prelazi na druga pitanja

- Nedostaju li ti roditelji?

Ali sad mi nije smesno.

- Da, jako, dao bih sve da su živi.

Razumijem da joj je teško i razumijem da sam gad.

- Da li djevojka koja sjedi iza izaziva mržnju ili nešto negativno?

Pa, nema potrebe.

- Ne. Mrzim samo jednu osobu, staratelja.

Uzdišem. iz nekog razloga se stidim.

- Dosta je bilo, možeš biti slobodan, dobro si.

Pa, konačno, ura.

Srećom, zaglavili smo u saobraćajnoj gužvi. To me plaši. Marie je negdje u oblacima.

- Mislio sam da si pronicljiva. Želim je malo zadirkivati ​​i nasmijati.

Nasmejana, postiđena, sviđa mi se to kod nje

- Kao što je psiholog rekao, to je normalno, što znači da se to dešava i vama.

Pfft.da li želi da me nervira. Ili je zainteresovana?

- Da, ja sam i dalje perverznjak.

Podigla je obrve i nagnula glavu. Smiješim se, želim zapaliti cigaretu, ali čujem je plašljivo

- Nemoj pušiti, molim te.

Spustio sam glavu, ali sam se prevrtao pre nego što sam doneo odluku. Ali ja donosim odluku u njenu korist. Vratio sam ga u pakovanje. Vozimo se u tišini. Zašto je život tako okrutan prema njoj. Smrt roditelja, neuspješni staratelji. Kat sa svojim razmetanjima Sada imam svoja pravila. Osećam se krivim za juče, ali ne želim da mislim da sam pogrešio. Ja imam svoje principe i neću ih prekoračiti. Ali želim da joj udovoljim. Napetost me ubija i želim da se opustim.

- Voliš li rolnice?



Dio 2

Kontradikcija

Ispostavilo se da Sveta ima dobro razvijeno strpljenje. Sjedimo za stolom 20 minuta i. ne, ne jedemo kiflice.

- Marie, vidi, nije teško

Ponovo mi lagano dodiruje prste, pokušavajući usmjeriti moje pokrete. Pa, ne mogu se sprijateljiti sa ovim štapićima.

„Osećam se kao da ću morati da te hranim iz ruke.” Sveta je duhovita, stvarno se smeje i, začudo, ne ljuti se.

- Svetik, možda bi bilo bolje da tražimo viljušku?

Nekako sam se Ali kat porn opustio. Svetino lice se promenilo, očigledno nije navikla na takvu nežnost.Pokušavam da se pretvaram da me zanimaju kiflice.

Sveta se zavalila, crvene sofe savršeno se uklapaju u enterijer restorana, konobari jure okolo u japanskoj odeći. Jedino se ja ne uklapam u ovo mjesto, jer sam neprikladno obučen i nije mi baš udobno.

- Marie, sad ću umreti od gladi i ti ćeš biti kriva.

- Vidi, sad to mogu.

Zgrabim rolnicu što je moguće pažljivije, trudim se da je ne ispustim i na kraju je žvaćem sa pobedničkim osećajem.

- Ura, impresioniran sam, bravo.

Sveta lagano pljesne rukama. I onda se sjetim Kat. O tome kako me je uhvatila za kosu i gurnula uza zid, i kako sam je polio sokom. Ali ne želim da kvarim ovo veče, ne želim da se sećam ljudi koji su me povredili.

- O čemu razmišljaš?

Sveta me zabrinuto gleda i ponovo se približava. Jasno vidim njene zelene oči, koje ponekad poprimaju drsku nijansu. Ali sada ih samo zanima.

- Zašto si se onda zauzeo za mene, u toaletu?

Pa, opet izgleda bahato, ali joj pristaje.

- Marie, ne zato što mi te je bilo žao.

Muzika u restoranu je mirna, rekao bih čak i romantična, i obično opušteno razgovaraju ni o čemu dok je slušaju, a ne zamaraju se pitanjima kao ja. Sveta žvaće rolnicu, pa nastavlja.

- Zvuči nepristojno, ali koristim ljude. A onda. onda sam te iskoristio da je zaustavim, nisam mogao sebi da uskratim takvo zadovoljstvo. Znam jako dobro da joj se svidjas.

Osećam se veoma, veoma nezgodno ovde. Spustio sam oci, nije trebalo da pocinjem ovu temu. Sveta govori vrlo tiho, na veoma maloj udaljenosti.

- Da si pametniji, primetio bi kako te gleda.

Ne skrećem pogled, pravim se da nisam zbunjen.I onda hoću da pitam, ali čim otvorim usta Sveta me prekida:

- Ne moraš da brineš za mene. Čak i da sam na ovoj strani, ti bi bio posljednja osoba koja bi me zanimala.

Iz nekog razloga se osjećam malo uvrijeđeno ovdje. I želim vidjeti reakciju Lampe na ono što kažem.

"Slično", bušim je pomalo lukavo žmireći.

Sveta se smeje, buši rolnu, vrti je štapom. Ona brine?

- Jedi, inače si tako mršav da nemaš šta ni da dodirneš.

Oh, kako smo mi zli. Ako joj nije stalo ni do koga, zašto onda ovako reaguje na moje mišljenje.

- Neću se moći oporaviti, Sveta.

Dovraga, zašto je pokrenula temu koja mi je bila toliko bolna. Moja bolest se ne može izliječiti i nema smisla boriti se s njom.

- Marie, šta Ayana porno zvijezda opet. Nikad nisam sreo tako misteriozne ljude kao ti.

Dakle, ne možete plakati, ne možete. Odlučujem da pređem na drugu temu, ali tiho kažem:

- Žedan sam

Sveta brzo pucne prstima i isto tako brzo donese sok. Neugodno mi je jer je sve troškove preuzela na sebe, a nije htela ni da čuje za moje učešće u finansijskom sektoru.

Vratili smo se kući kasno uveče i opet me je počela boljeti glava. Tablete ponekad pomažu, ali to nije dovoljno.

- Hoćeš li stići do kreveta?

Dakle, glavna stvar je ne pasti, to se takođe dešava, ali rijetko. Što dalje bude, to će biti gore, a ne vjerujem da će operacija imati rezultat u moju korist. Ležeći u krevetu, milujući Gabi iza uha, setio sam se doktorovih reči: Šanse su 50 prema 50.

Pa, već sam dao ostavku i nema svrhe nadati se.



Umjetnik

Na času, moje misli uopće nisu na učenju. Jučerašnji razgovor je bio previše iskren, a ja nisam bio spreman za to. A nisam ni očekivao da ću od nje čuti ovo glupo "slično". Ok, stani.Zašto bih uopšte brinuo o njenom odnosu prema meni. Jedini osjećaj koji bi trebala imati prema meni je strah. Dobro hvala. Malo.

Pušim prije nego uđem u auto, vani je hladno i uskoro će padati kiša. Ali Kat mi odvlači pažnju:

- Reci mi iskreno, spavaš li sa njom?

Pfft. Da li se Kat zaista zaljubila. Naravno da nisam bio siguran, ali sada.

- Čuo sam da živi sa tobom. Možemo li se dogovoriti Lampa. Ti mi daš djevojku, a ja. pa, želja je tvoja.

Vjetar mi udara u lice, bacam cigaretu pokušavajući da se obuzdam.

- Kupidon je očigledno napravio grešku, Kat, kada te je pogodio strelom ljubavi. Ne treba mi ništa od tebe, i ostavi je već na miru.

Kat se naljuti, zapali cigaretu, ne želim da je vidim, ne želim da komuniciram. Ona to vidi, okreće se i gazi prema svojoj grupi. Tranny ogromni dicks se kući ljut, ne znam zašto. Ne mogu da razumem zašto sam preuzeo odgovornost za osobu koju ne poznajem.

Danas je stigla prije mene. Ali nekako ne vidim nikoga ni u hodniku ni u dnevnoj sobi.

Ulazim malo dalje u kuhinju

- Sveta, jesi li stigla. Zbunjeno pokušava nešto sakriti iza leđa.

Ne volim iznenađenja

- Šta je tamo?

Već sam loše raspoložen i bolje da me ne ljuti.

- Svetik, ovo je moje lično.

- Marie, dok si ovde, nemaš tajni. Moram da znam sve o osobi s kojom dijelim svoj dom.

Trudim se da ne vrištim, ali napetost je prevelika. On ćuti, ruke su mu sklopljene na leđima, nešto stišće.

- Ne mogu.

Izgleda molećivo, kao da je učinila nešto loše. To je to.

- Pogodi s kim sam danas pričao.

Prilazim bliže

- Sa Kat.

Napravim još jedan korak, ona je pritisnuta uz sto

- Nudi se da joj te da za bilo koju moju želju. Pitam se zašto si je tako navukao?!

Priđem još bliže, opet je uhvatim za jagodice, pogledam drsko i govorim gotovo šapatom.

- Mogu se predomisliti. Hoćeš li mi reći šta će ti ona učiniti. Ili možda pokazati?

Boji se, zatvara oči, u ovom trenutku zaboravljam na sažaljenje, uzbuđenje i želju da potčinim njene pobjede. Ali moram da se kontrolišem, pa odlučujem da je pustim, kada čujem šuštanje i hrpu lišća na podu.

Čučnuh i. ostani tu. Crteži su prelepi, olovkom, posebno ovaj gde su zmaj i devojka, fantastično lepi. Ne skidajući pogled sa slike, ustajem.

- Da li crtaš?

- Da, ponekad

- Cool

Hvalim, primjećujem da je još uvijek uplašena, ali je i znatiželjna za moje mišljenje. I dalje stoji na istom mestu, pogled joj bljeska, jos se nije odmaknula od mog pritiska Bravo Sveta.

- Dobro, uzmi. Zaista mi se svidjelo.

Predajem joj njen rad i sjednem na stolicu. Želim da kažem nešto kao da mi je žao, ali ne mogu. Ne mogu.

- Danas me je zvao očuh

- Šta hoće?

- Ne znam, rekao je da je sve shvatio i traži da se vrati.

Da, shvatio sam.

- Ali ja mu ne verujem.

Ne prekidaj, pusti ga da priča.

- Svetiku, umoran sam od straha od ljudi. Ponekad me plašiš Debela devojka mršava devojka podsećaš na mog Svježi tinejdžer s obrijanim i Kat. I ne želim da te poredim sa njima, jer ti.

Mucao sam, ali nisam mogao da se pomerim. Odavno nisam bila toliko zabrinuta, zgodno mi je, jako vruće.

- Zato što ti verujem.

Jedna nula, u njenu korist. Bravo. Poražen sam, u šoku sam. Oni mi veruju. Oni mi veruju. Ali ipak joj neću pokazati da sam iznenađen. Neću vam pokazati koliko sam zadovoljan.

- Zašto nisi htela Ebanovina tinejdžerka sisanje mi ih pokažeš. Klimnem na listove papira

- Bila je stidljiva, nikad se ne zna, osmehuje se, opet krije kosu iza ušiju. I opet se grdim što previše buljim. Ima prelepo lice, slatkih crta lica i. Lagana, dosta, dosta.Moram da pušim.

Poslije tuširanja ipak rizikujem da je zamolim za nešto. Mislim da nije tako brzo zaspala.

Prilazim krevetu i pažljivo sjedam na ivicu. Leži na leđima, kosa mu je raširena, ruke također. Tiho joj dodirujem ruku. Ona naglo sjedne i zabrinuto me pogleda. Smiješim se, pokušavam da govorim što je nježnije moguće

- Samo sam pomislio. Zapravo. hoćeš li me nacrtati?

- Jesi li me probudio samo zbog ovoga. Upravo sada?

Podiže obrve i iznenađeno me gleda.

- Pa, naravno da ne. Kad god želiš.

- Obećavam, samo ću čekati inspiraciju.

- Laku noc

- Slatki snovi i tebi.

Brzo ustanem, ne želim da primeti da mi je neprijatna zbog njene želje. Jer me već 2 godine muče noćne more.



Najgora mana

Čudno je da živim sa Mari već mesec dana i ona je još uvek živa. Stalno sam je gledao izbliza, hoću da nađem bar neku manu, ali nikad nisam video ništa negativno. Uskoro ću shvatiti da bi bilo bolje da ne vidim.

- Svetik, stvarno jesam slučajno, izvini.

Ona trči u sobu, ja za njom. Izgorelo mi je kroz bluzu. Ubiću je.

Polako se okrećem prema njoj, ali ona nema lice, drhti i ne zna šta bi sa sobom.

- Ne razumem, toliko voliš da mi kvariš stvari.

Gubim živce, bijesan sam.

- Dođi ovamo

Zgrabim Do rame duboko analni za lakat i povučem je prema sebi

- Šta vas je ometalo dok ste peglali?

- Zvali su me.

Ooh, našao sam izgovor

- A ko Grupa za dizajn enterijera luka tvoja voljena devojka. Previše je zabrinuta za tebe, konačno joj objasni da te ovdje ne siluju niti tuku!

Maša, ili šta god da je, često je gnjavi SMS-ovima i pozivima, a koliko sam shvatio, boji se da ne naudim Mari.

Ovo je Max najlonski seks stvarno da me nervira.

Pustio sam je, odmaknuo se malo i pokušao da govorim jasno i polako:

- Mrzim nepažnju kod ljudi.Da li me čuješ?

Nods.

- Još gore mrzim glupost u njima. Mogao bi smisliti normalan izgovor da se ne ljutim.

Nasmijem se i sjednem u stolicu

- Ali ti si pošten i govoriš istinu. Znajući da me tvoja Maša razbjesni. Tvoja iskrenost se sada pretvorila u glupost. Niste lukavi i ne znate kako da se izvučete. Ne radim sa takvim ljudima.

- Onda bi možda trebalo da odem?

Dobro pitanje, ali mi i dalje treba, sesija uskoro.

- Ne. Nemaš gde da ideš

- Je li ovo briga?

Rekao sam previše, sad nemam kud.

- Da

Dobro, neka sama misli šta i kako. Odgovorio sam na pitanje. Gabrijel je došao na naše vriske, Marie ga odmah uzima u naručje i grli, vjerovatno da bi sebi odvratila pažnju.

- Zašto si tako nepristojan?

Hmm, iznenadila me je

- Mislite li da ne mogu biti nežna?

Profitabilno pitanje koje ubija dvije muhe jednim udarcem.

- Ne znam. Ali sada ću saznati.

Dolazi do mene i smiješi se.

- Svetik je sedmobojni.

- Hm. sa sedam cvetova?

Iznenađen sam, ali ne mogu suspregnuti osmeh. Previše nježno.

- Da li ti smeta ako te ponekad ovako zadirkujem?

Podigla je glavu, lukavo i radoznalo. Stojim tu i ne znam kako da reagujem. Pustio sam je da se približi. Razumijem da sam ja kriv, ali to ništa ne mijenja. Ali ljutnja je već nestala i ja sam se smirio.

- Da, ali pod jednim uslovom.

Ovo je opet moja strast. Video sam fotografije na društvenim mrežama na kojima Mari ljubi prijateljicu u obraz.

"Poljubi me", upirem prstom u obraz. Marie izgleda s nerazumijevanjem, ali ova situacija mi je smiješna.

- Dobro, on izdahne i dohvati me. Veoma nježan dodir njenih usana, veoma prijatan i ubrzava vam puls. Naježi vam se tijelo. Sveta, saberi se, hajde.

Marie se povlači, spušta glavu i pocrveni.U ovom trenutku, da sam muško, poljubio bih je stvarno. Ali ja nisam momak. Naglo izlazim iz sobe i, kao i obično, odlazim pušiti na balkon. Doktori kažu Kolumbijka je završila sviranje, završila sviranje.



Poznanstvo

Zvono na vratima. Svetlo je u duši, a mi ne čekamo nikoga, ne razumem ko bi mogao da dođe. Jutro je počelo neobično.

- Zdravo, žena me iznenađeno gleda.

- Zdravo, zbunila sam se pod ovim pogledom, jako liči na Svetu.

Hoda ponosnim hodom i skida kaput.

- I ko si ti.

- Hm. Ja sam Svetin prijatelj.

Pa, šta drugo da kažem. Ko sam ja Sveta?

- Ha, prijatelju. Ona nema prijatelja, poznajem svoju ćerku.

Pa, dobro sam pogodio. Kopija Svete, odraslija kopija.

- Zdravo mama.

Sveta dotrča u ogrtaču i takođe je zabrinuta.

- Sveta, meni je svakako drago što se družiš, ali mi ništa nisi rekla.

- Hajdemo na čaj, Marie je danas napravila kolače.

U kuhinji napetost malo splasne, dobro je da njena majka voli da ćaska.

- Marie, pričaj mi nešto o sebi, možeš me zvati Irina.

- Učim, radim na pola radnog vremena. Volim kuhati i čitati.

Prokletstvo, ko tako priča?

- Mm, danas malo mladih čita, ovo je za svaku pohvalu. I torte su veoma ukusne. Verovatno ne možete da spavate, a od jutra idete kod Svetke?

- Mama, mi živimo zajedno.

Sveta mi je odgovorila umornim glasom i zakolutala očima. Irina je stavila šolju na tanjir i zurila u nas ne baš ljubaznim pogledom. Mislim da sam razumeo šta je mislila.

- Ne, pogrešno ste razumeli, mi ne., odmahujem glavom, ali me prekidaju

- Mama, sve si dobro razumela. Sveta me uhvati za ruku i nasmiješi se. Ne razumijem zašto se ova predstava dešava.

- I . i dugo ti., Irina pokušava da govori mirno, ali joj glas podrhtava, lagano se osmehujući nastavlja:

- .koliko dugo ste zajedno?

Odlučujem da se ne mešam jer me Sveta lagano udarila ispod stola. To je strašno sramotno.

- Mesec dana, nećete verovati, mame, ljubav na prvi pogled.

Frknem, hoću da se smejem, ali se suzdržavam. Ispada da je Sveta romantična.

- Marie, čime se tvoji roditelji bave. Želim da znam što je više Besplatni filmovi o dugim macama o tebi, a usput, ne razumem kako tolerišeš moju ćerku.

- Ona nema majke, da ne pričamo o tome.

Zahvalan sam joj na ovom trenutku.

- Zay, hoćeš li još kolača?

Oh ne, ovo više nije smiješno. Sveta mi se približila i napravila oči pune ljubavi. Uzdahnem, ljutito je gledam i stisnem usne.

- Hvala, puna sam.

- Sveta, ako te zanima moje mišljenje, onda nisam protiv tvoje veze. Naravno, šokiran sam i još treba da se naviknem, ali uživam u društvu ove devojke. Marie, bilo mi je drago upoznati te, moram ići.

Fuj, konačno. Sveta ide da je isprati, a ja ne mogu ni da se pomerim.

Čujem šapat u hodniku, ne razumem reči, vrti mi se u glavi. Ova žena je izazivala poštovanje, nije histeričila, već se ponašala samouvjereno i smireno.

Odmah napadam Svetu kad se vrati:

- Šta je bilo. Za što?

- Sve sam uradio kako treba. Moja mama stalno traži udvarače za mene i upoznaje me sa njima, i muka mi je od toga. Sada misli da mi je srce zauzeto.

Smeje se, voleo bih njeno raspoloženje.

- Opet si me iskoristio.

Rekao sam to uvrijeđeno, a Sveta se na trenutak namrštila

- Marie, imam adekvatnu majku i.

Sveta je ometena sms porukom, smiješi se, pokazuje mi ekran iPhone-a:

"Nemoj je povrijediti."

- Svi te vole, Marie. Priznajte, imate li kakvih trikova da privučete ljude k sebi?

Prišla je bliže, opet prste na obrazima, opet pogled, proučavajući i prodoran. Ja sam prva koja skreće pogled, cere se Sveta. Pusti me. Izlazi da popuši na balkonu. Ona to uvijek radi kada se pojavi neka nezgodna situacija. U poslednje vreme se čudno ponašala, juče je tražila poljubac. Može se povući u sebe i naljutiti zbog gluposti. Ne mogu da je razumem, ne mogu da objasnim njen odnos prema meni. I ne znam pravi razlog mog prisustva ovdje.



Izmjerite sedam puta.

- Sveta, dosta je, nisam ja jelka da kitim.

Vučem je za ruku između redova lijepe odjeće, ruke su nam već zauzete vješalicama i vrijeme je da ih isprobamo.

Naša kupovina me zabavlja, jer je Mari i ljuta i posramljena, ali nema izbora. Danas idemo u kafić u kojem je puno mojih drugara, a ona bi trebala izgledati pristojno.

- Ne, nije to.

Još jednom je tjeram da se vrati u sobu za provjeru i obuče novu stvar.

- Ne opet?

Odmaram se od traženja nečeg drugog normalnog, okrenem se i. je li to Marie?

Uredna bela haljina, stroga, ali malo prozračna od struka, crveni kaiš sa mašnom. Mari izgleda kao princeza, a ja sebi dozvoljavam da buljim dok se vrti ispred ogledala

- Munja sedmobojna, sviđa mi se.

Osmijesi, blistave smeđe oči. I već idem na kasu.

- Svetlo, ja.

- Smatraj ovo mojim poklonom.

Sjedim preko puta nje, u kafiću je puno ljudi i bučno je. Ne sviđa mi se ovo. Pojavljuje se pomisao da odem kući odavde i pogledam film s njom. Prošle sedmice sam čak prestao ići u klubove i prestao sam da pijem. Našao sam način da se opustim sa ovom djevojkom, samo razgovarajući o nečemu. Ali to me plaši. Ne bi trebalo da se vezujem ni za koga.

- Sveta, ne mršti se, ne stoji ti.

Ona se smeje, dobro se oseća sa mnom, kao što se i ja osećam dobro sa njom.

Sladoled Porn stories ovde veoma ukusan i gotovo odmah ga završim.

- Uprljao si se.

Oh, očigledno sam neuredan, pokušavam to da obrišem.

Marie se ponovo smije i sjeda pored mene. Nežno briše ostatke salvetom, lice joj je blizu, i generalno blizu mene. Osjećam je, uvijek mi se sviđa kako miriše. Gledam kako pažljivo gleda u kut mojih usana, podiže pogled i naši se pogledi susreću. Gledam je kao pod hipnozom, ne mogu da zaustavim ovu ludu igru ​​buljenja. Ali konobar donosi račun i iskreno mi je drago što se pojavio na vrijeme. Pretvaram se da se ništa nije dogodilo, Marie to također razumije i sjeda nazad.

Komuniciramo o nepovezanim temama.

- Da li verujete u vanzemaljce?

Ona me zasmejava, zaista.

- Marie, reći ću ti više, jedan od njih živi sa mnom.

Smiješna je, sviđa mi se što voli moje šale.

- Pa, hvala, nisam znala da sam strašna.

- Ne, prelepa si.

Prokletstvo, prokletstvo.

Da li joj je neprijatno. Opet je tužna.

- Da li sam rekao nešto pogrešno?

Osmehuje se, skriva oči.

- Samo nisam navikao na komplimente.

- Zar nikad nisi imala dečka?

- Bio je jedan, ako ga tako možete nazvati.

Ne želim da nastavljam temu, vidim da je neprijatna. Njen dečko je bio budala.



Učenje je lagano

- Marie, planiraš li da opljačkaš biblioteku?

Već pola sata ne mogu da nađem ono što tražim, a mučio sam Svetu. Ispiti su uskoro i želim da se dobro pripremim. Sveta uzdiše i hoda sa mnom između redova visokih tribina i svim svojim izgledom pokazuje da joj je ovdje dosadno.

- Svetik, strpi se, kako kažu, učenje je lagano, ali.

- .a ne podučavanje - mrak?

Kat me prekida, s knjigom u ruci, nagnute glave, gledajući nas s prezirom.

Sveta, kao pravi defanzivac, istupi i tako me pokriva od Kat.

- Lamp, zar se još nisi igrao s njom?

Kakav odvratan osmeh ima.

- Ili možda imamo ljubav, ali meni ljubavni trougao ne odgovara.

Ja ćutim, držeći knjigu u sebi. Nadam se da se neće svađati.

- Ti. Lamp, ti si sebičan kao i ja, nisi upoznat sa visokim osećanjima.

- Želiš li da budeš siguran. Mogu je odmah poljubiti i slomiti ti srce, da tako kažem, aha.

Ups, njihov razgovor je krenuo u potpuno drugom smjeru.

Kat začuđeno otvara usta, baca pogled na mene, pa na Svetu. Stavlja knjigu na policu i prekrsti ruke.

- Hajdemo.

Ne ne, povlačim se, Sveta se oštro okreće prema meni, sve je tako brzo, nemam vremena ni da kažem ništa

- Sve., ne mogu da završim, jer mi Sveta prstima uvlači u kosu i ljubi me, držeći mi glavu čvrsto dlanovima. Previše strastven, previše otvoren. I prokleto je lijepo. U početku slabo udaram, knjiga mi ispada iz ruku, pokušavam je odgurnuti, ali ona je još jače pritisne. Opuštam se, dodirujem joj ramena, puštam je da produbi poljubac. Nežno odgovaram, ne mogu da pratim njenu brzinu, zadihan sam, ali ne želim da stanem. Čujem korake i lupanje vrata; Kat je očigledno otišla, nesposobna da podnese takvu predstavu. I nastavljamo, zaboravljajući na sve. Sada me ljube polako, nežno, lagano mi grizući usne. Prokletstvo, šta ona radi, čak želim da stenjem. Ovo nikada nisam doživeo, nikada ni sa kim.

Brzo se odgurujemo jedno od drugog. Gledamo se ludim očima, i konačno shvatim da je to bilo pogrešno, da nije trebalo ovo da uradi. Počinjem da se ljutim na nju, na sebe i na naš glupi poljubac.

- Ti si lud. Vičem na nju, baš me briga što smo u biblioteci.

- Prvo uhvati dah.

Osmeh, drzak pogled. Očigledno je zadovoljna sobom.

Par minuta kasnije već se vozimo u autu, u glupoj tišini i svako razmišlja o svom.



Ti zapovijedaš svom srcu

Ne mogu zauvijek ostati na balkonu. Polen se trese, pušim, nervozno gutam, tresem se, ali ne od hladnoće, iako je već početak decembra. Poljubio sam je. Povlačim i puštam dim. Ljubio sam se kao da odajem dušu, bio sam previše zanesen. Šta mi se dešava. Svidjelo mi se, stvarno mi se svidjelo, izgubio sam prisebnost. Pa ne, ne. Lampa uvijek sama kontroliše, uvijek. Dođavola odakle je uopće došla. Trljam oči i gledam dole. Moram da donesem odluku, moram. Nemam osećanja, samo igra hormona i to je to. Pokušavam se uvjeriti u svoje zaključke, smijem se. Dakle, nije daleko od psihijatrijske bolnice. Ja pušim, ona pije čaj. Pitam se o čemu ona razmišlja. Nije li se zgrozila. Ali, sudeći po njenim uzdasima i zamagljenim očima, osećala se veoma dobro. Mrzim Kat, šta je uopće radila u svijetu znanja. Moram da odlučim šta da radim. Kažu da ne možete naručiti svoje srce. I ja ću naručiti.

Saberem se i odem u kuhinju. Marie sjedi, grije ruke na šalici, gleda me ispod obrva. Duri se na mene, hmm, smiješno.

Naslanjam se rukama na sto i spuštam glavu. Podiže glavu i gleda me.

- Pitam se, jesi li ljut jer sam te poljubio. Zastajem i stišam glas gotovo do šapata.

.ili zato što nismo nastavili. Evo malo drsko gledam i smijem se.

- Zašto si ljut?

- Ja sam prvi postavio pitanje. I usput, ti ne znaš da se ljubiš.

Uspravljam se, otvaram frižider, zatvaram ga. Pametno.

- Pa da, šta me briga za takvog majstora poljupca.

Ohhh kako mi se sviđa njen izgled kada je ljuta. Stoji, ruke oslonjene na bokove.

- Da, upravo sam se zagrevao.

Vičem na nju, živci su mi na ivici. Češem se po glavi i hodam po kuhinji naprijed-nazad.

- Da, znaš samo da se pokažeš.

Pa, to je bila uvreda. Ne boli me, pokazaću je.

Prilazim joj, jednom rukom je hvatam za glavu, drugom za ruku, privlačim je prema sebi i pritišćem joj usne. Ne želim da mislim da je ovo pogrešno, ne želim da razmišljam ni o čemu. Želim sve. Želim njene usne, želim je, želim da osetim kako me pritiska. Pustim joj kosu, zgrabim je oštro za bokove, ne opire se, sjednem je na sto, stanem između njenih nogu. Veoma uzbudljiva pozicija. Trljamo se jedno o drugo, stavila mi je ruku na potiljak, kako lijepo. Dozvoljavam sebi da je milujem po stomaku, leđima, hoću da se spustim malo niže.

- Ne, dosta.

Oštro me odgurne, zateturam. Dišemo teško. Ćutimo. Odlučujem da izađem kao pobednik

- Nadam se da više nema sumnje u moje sposobnosti?!

Nacerim se i ponovo postajem Lampa.

- Idem da spavam .

Skoro je utrčao u sobu. Sjednem, uhvatim se za glavu i želim da je udarim o sto. šta ja radim. Zašto me toliko privlači. Nešto treba uraditi, nešto hitno promijeniti.



Zavesa

Ipak, od ove djevojke ima prednosti. Ona se već par dana pretvara da se ništa nije desilo, pa je zbog toga situacija kod kuće ponovo mirna i ne pokrećemo ovu temu. Počeo sam da primećujem da već dve nedelje nisam imao noćne more i da odlično spavam. Klub sedamnaest devojka nedelje to ništa ne mijenja i moj plan se mora ostvariti. Ne provodim vrijeme s njom namjerno, kratko komuniciram, nema druženja, čak ni uz čaj. Koliko će još izdržati. Želim da završim sve što je brže moguće.

Izlazim sa balkona i odmah me presreću

- Svetik, šta se dešava?

Oh da, konačno. Idi.

- A šta nije u redu?

- Nije tako, izbegavaš me. Čak i ne komuniciramo. Zašto?

U redu, sada će film postati težak.

- Zašto bih uopšte provodio vreme sa tobom?

Gleda praznim pogledom, raširi ruke u stranu

- Mislio sam da si zainteresovan za mene.

Lažno se smejem, okrenem se od nje, stisnem zube, udahnem, izdahnem, okrenem se.

- Pfft, Marie, kako može biti zanimljivo s tobom. Nemaš ništa. Nema porodice, nema kuće, nema normalnog posla. Čak ni ne znate kako da se zabavite, samo čitate i pijete čaj i gledate filmove.

Ne, ne mogu da je gledam. Kakav sam ja gad, mrzim sebe. Užas i bol zaledili su joj se u očima. Drhteći, osvrćući se oko sebe kao da traže podršku. Zatvori oči. Ne, stalno se okrećem, inače ću je odmah zagrliti. Sigurna sam da ce plakati, takva je za mene. Imam.

- Da, u pravu si, Lamp.

Čujem njen tihi glas iza Najbolji položaj za spavanje u trudnoći. Ne Svetik, ne sedmobojni, nego Lampa.

- Ali mislio sam da te imam.

Ali ovo je bilo jako. Budalo, zašto to pričam. Izađem na balkon i naglo zatvorim vrata.

Ne bih trebao da se prepustim osećanjima, ne ne. Bio sam odlučan da je odgurnem od sebe što je dalje moguće. To je neophodno. Tako je. I to je tako teško.

- Sveta.

Otišla je na balkon, to se nikada prije nije dogodilo. Prsti mi drhte, sve drhti, izgleda da je postalo još hladnije.

- Hvala vam što ste sklonili i pružili zaštitu. Za to što sam bar malo živeo u takvim uslovima.

Jecanje, plač. suzdržavam se, moram, puštam dim.

- Ali ja odlazim.

Čujem kako se vrata zatvaraju. To je ono što sam želio. Bravo, Sveta. Aplauz. Zavesa.



Razumijem

- Marie, možda malo kečapa?

Maša me zabrinuto gleda i ne razumije zašto trošim toliko vremena uvijajući špagete na viljušku.

- Prošlo je već 5 dana, prestani da misliš na nju.

Zagledao sam se u jednu tačku i bio sam previše lijen da bilo šta kažem. Ne mogu da ne pomislim, pokušavam da razumem Svetu, pokušavam da razumem sebe. Ali da li je uopšte potrebno nešto razumeti. Na kraju krajeva, ja sam za nju niko.

Uvijek sam se osjećao smireno kada sam posjećivao Mašu, ali sada ni ona ne može pomoći. Ne, ne živim s njom. Vratio sam se kući i zaprijetio očuhu da ću se, ako me iznenada pogleda poprijeko, požaliti tim prestupnicima. Upalilo je i sada me izbjegava. Što se tiče Kat, ona je očigledno izgubila interesovanje za mene, tim bolje.

- Hajdemo danas negde, hoću kiflice.

Neee, odmah se setim kako me je Sveta naučila da jedem štapićima, kako mi se smejala. Sjećam se poljupca, scene u kuhinji. Prokletstvo, zašto mi Guzice pokrivene spermom Um, idemo Pantyhose teen layla picu.

Nasmejem se, oživim, moram da dođem sebi.

Picerija je prijatna i na trenutak zaboravim na sve što me brine. Primjećujem kako Maša s gađenjem izgleda negdje iza mojih leđa. Okrenem se lagano i vidim dvije djevojke kako se ljube za drugim stolom. To je jasno.

- To je užasno. Razumijem njenu reakciju

- Maš, ne obraćaj pažnju.

- Zar ne mrziš ovo gledati?

- I oni su ljudi, i imaju pravo na osećanja.

Nije trebalo da počnem da se svađam

- Marie, šta ti je. Promenili ste se otkako ste počeli da komunicirate sa ovom lampom. Jeste li imali nešto?

- Ne, naravno da ne, o čemu pričaš?

Smejem se, ne ide baš najbolje. Opet se sećam, i tako je već skoro nedelju dana, besna je, besna.

Donesu pizzu i to nas, srećom, ometa.

- Maš, neću ići na čas sutra.

Zamalo joj je ispala pica. Pa, da, nikad nisam preskakala.

- Zašto. Razmislite samo o sociologiji sutra, nećete uvijek propustiti časove zbog nje.

Ne želim ni da se svađam, zaista ne želim da naletim na Svetu. Ali moraće.

- Ljudi, kao što Online igre pušenja sjećate, dao sam zadatak da pripremim sažetke. Nadam se da su svi spremni, jer savetujem vam da me ne ljutite pre sesije. Počnimo sa.

Gleda časopis i vrti olovku.

- Marie, molim te uđi.

Ne, ne želim. Ne želim da stojim tamo, želim da odem odavde. Ali moram izaći.

Svi me gledaju, svi. Sveta me naizmjenično baca poglede, a onda bulji u telefon. Voleo bih da mogu brzo da uzvratim. Moja tema je o porodici.

- Marie, pre nego što počneš da čitaš, želim da znam tvoje mišljenje o porodici. Kako Vi lično razumete ovu reč?

Dovraga, zašto sam tačno naišao na ovu temu?

- Porodica je zajednica dvoje ljudi koji obostrano žele. Zamucam, naježim se. Ali saberem se, ponosno podignem glavu,

- koji zajednički žele da provode vreme zajedno, imaju topla osećanja jedno prema drugom.

Vidim kako se Sveta napela, da li se i ona mene seca?

- .i koje veže povjerenje, poštovanje i želja da se međusobno podrže.

Uzdahnem i smirim se. Dobro sam.

- Hm, u pravu ste, porodica je jedinica društva koja se zaista zasniva na osjećajima. Želi li još neko govoriti?

- Imam pitanje.

Kat, hajde.

- Šta je sa istopolnim zajednicama. Imaju li pravo na porodicu?

Dakle, pitam se šta ona pokušava postići.

- Ovo je posebna tema i nema smisla o tome sada raspravljati, jer svako ima svoje mišljenje o tome.

- A mene zanima mišljenje osobe koja odgovara, drsko se smiješi Kat.

Svi me ponovo gledaju. Tranny pantyhose akcija, ne znam kako da se ponašam. Mrzim je što neće preboljeti.

Odlučujem da učinim Svetu ljubomornom.

- Ako je ovo nagoveštaj, onda ću razmisliti o tome.

Tišina na trenutak, Kat lukavo žmiri, Sveta sjedi na iglama i odmahuje glavom, ljuta je, jako ljuta.

Neko je počeo da se smeje, neko je zviždao, svima se svidela ova scena. Ali definitivno ne Sveta.

Već na ulici me uhvati za lakat:

- Zar ti je dosadio život, budalo. Nisam te zato štitio od nje mesec dana!

- Zar ti nije stalo do mene?

- Ne.

Osećam se kao da sam preterao. Ali okolo ima puno studenata, a ona se pomakne malo dalje i govori mirno

- U pravu sam, ti si glup.

Ja ćutim, gledam je u oči, gledam kako pali cigaretu.

- Budi pazljiv.

Odlazi, naglo baci cigaretu, ulazi u svoj džip i odlazi.

Pa kako da ovo shvatim?



Edge

- Ako je ovo nagoveštaj, onda ću razmisliti o tome.

Imitiram je, Gabrijel me gleda, on je idealan sagovornik.

Stolica leti u zid, slika pada na pod. Da li je poludela. Ili je odlučila da me iznervira. Pa, uspjela je. I generalno, ne bih trebao da se ljutim, baš me nije briga, da, tačno. Zamislite samo, meni je i dalje neobično što sam bez nje, samo sam malo vezan za nju. Veoma malo. Malo. I uopšte mi ne nedostaje, ne.

- Gabi, ne gledaj me tako, znam šta misliš, neću je vratiti.

Gabi zijeva i legne na tepih, podižući šape. Sećam se kako se igrala sa njim, kako se smejala, kako joj se Gabi zaplela u kosu. Sve me podsjeća na nju, da li da se preselim. Sta jos.

Teško zaspim, prisiljavam se da ne Bikini tinejdžeri latino tinejdžeri, da se ne sećam, da mi ne dosadi. Još gore za sebe, jer razumijem da ne možeš pobjeći od sebe.

Ujutro se trudim da ne sjedim dugo u kuhinji, pojedem sendvič i skuvam čaj. Ne želim da se ponovo uhvatim kako mislim da mi nedostaju naši doručci, naši razgovori, njene oči. Pa, evo nas opet, i ovako je već skoro nedelju dana. Glupi sendvič, glupi čaj. Nije ukusno.

- Hej, Ženja, okupi se svi, družimo se danas.

Nadam se da ću se bar malo opustiti.

- Za nas, za naše prijateljstvo. Yeees.

Odjavimo se, pijemo, grickamo, neko me zagrli, napravi selfi. Ženja je bolesna na ovim fotografijama, Instagram je njena droga.

Već mi se malo vrti u glavi, muzika mi zaglušuje misli, ali ne može da uguši moj bol, moj osećaj krivice.

- Mislio sam da te imam. Njene reči me rasturaju.

Marie, Marie, moja cura. Dakle, popio sam previše.

- Idemo na ples.

Skočim, idem na plesni podij, vrti mi se u glavi, ali mi je dobro. Zaboraviću, zaboraviću sve.



Hipnoza

- Ona voli sa orasima

Čujem poznati glas, drskim tonom, prilazim Maši, ona stoji sa čokoladicom i ne gleda Svetu baš ljubazno. Pa da, čak ni u supermarketu ne možete se zaštititi od susreta s njom.

- Ona će sama odlučiti šta voli, a šta ne. O da, Maša napada.

- Um. zdravo. Gledam Svetu, ona me kao pod hipnozom. Nisam je vidio 10 dana i to mi je predugo. Ne želim da skrenem pogled, moj prijatelj stoji između nas i gleda.

- Zdravo

Svetine suve, ozbiljne oči me zbunjuju, gleda previše duboko. Modrice ispod očiju. je li bolesna?

- Pa, idem.

Smije se, ali vidim da je lažno. On ide u odjel za piće, a ja stojim tamo i pretvaram se da biram čokoladu. Kako je bolno.

Idemo ulicom, sredina je decembra, a ja gledam kako divne pahulje padaju.

- Marie, ona te je tako pogledala.

Šta?

- U smislu?

- Da, kao da je električna Teen videi 09 18 prošla između vas.

Maša je stala, a i ja. Pogledam je i namrštim se. Maša se smiješi, trepće očima i pokušava nježno da ga zabode.

- Marie, svi je znaju. A svi znaju da nikoga nije puštala ni blizu svoje kuće.Glasine su glasine, ali reci mi iskreno, da li je postojalo nešto što nisam znao?

Ne želim da lažem, ne mogu.

- Poljubili smo se.

Maša izdahne i odmahne glavom.

- Možda bi trebao.

- Ne. Neću da trpim.

Ponašam se kao uvređeno dete, suze mi zamagljuju oči. Priznajem sebi da stalno čekam njen poziv.

Ne želim da razmišljam o tome, Nova godina je uskoro i moram da osetim praznično raspoloženje. Koje ja nemam. Ona me ne zanima i ne trebam joj.



Ispovest

Druga kutija cigareta. Ovo je već previše. Povlačim se i zatvaram oči.

Bijeli šešir, tamnoplava donja jakna. Njene crne oči na takvoj pozadini djeluju još ljepše, još prodornije. Nisam bio spreman da je vidim danas. Moja devojka, moja. Dozvoljavam sebi da to tako nazovem, priznajem sebi da gajim osećanja prema njoj, da mi nedostaje. Umoran sam od zabranjivanja sebi. Umorna sam od ubeđivanja da me nije briga, da me nije briga.

Neki dan sam pronašao njene crteže, očigledno ih je zaboravila. Ali jedan od njih je promijenio sve u mom umu.

Na komadu papira bila je moja slika. Naslikala je mene, moj portret. Smiješim se, držim list, gledam i mislim da ću uskoro, vrlo brzo ispraviti svoju grešku.

Ovo subotnje jutro dočekujem vedrinom, generalnim čišćenjem, iznošenjem smeća. Gabi me gleda i ništa ne razumije.

- Gabi, danas imamo goste.

Trčim pored njega, smijem se, perem podove, grdim ga što mi smeta.

Zabrinut sam, veoma zabrinut, perem suđe brzinom svetlosti, brišem prašinu svuda. Trčim okolo kao da sam uboden u guzu, čak se i ne umorim, ne.

19.40.

Sjedim u autu, pratim vrijeme i jako sam nervozna. Ona mora napustiti kafić u 20.00. Dobro je da sam je par puta sreo sa posla, inače ne bih znao gde da idem.

19.50.

Ili joj je danas slobodan dan, možda je bolesna, ili. pa, Sveta prestani da bude nervozna.

19.55.

Prokletstvo. Da volan može da priča, potpuno bi me opsovao jer ga previše stišćem.

20.00.

Izdišem. Pratim vrata, trebalo bi da izađu uskoro. Teško je disati, želim je previše, želim da mi oprosti previše. Hajde, Marie, gde si?

20.06.

Smiren sam, da, potpuno sam miran. Možda dim. Ne, ona ne voli kad ljudi puše. Zatvorim oči, otvorim ih i.to je to.

Konačno. Evo je, sa bijelom kapom, skida rukavice i kuca nešto na telefonu. Izlazim iz auta, hodam polako, kao da se sve oko mene smrzlo. Ona stoji postrance prema meni, ali ne zadugo, zovu je. Ona brzo nešto odgovori i krene prema metrou. Dakle, ubrzavam korak i pratim je kao manijak. Kad sam već na prilično maloj udaljenosti, odlučujem da je pozovem.

- Marie.

Zaustavi se na par sekundi, okrene polako.

Stojimo jedan naspram drugog, ljudi prolaze, sneg pada, prelepo je, romantična atmosfera.

- Kako si.

Pa, zašto se sa njom izgubim i ne mogu normalno da započnem razgovor.

Ona je zbunjena, gleda u neverici

- Dobro a ti?

- Ja također.

Pa smo razgovarali. Gleda u svoja stopala i skriva osmeh. Udahni, izdahni, nastavljam da pričam gluposti

- Nedostajao si Gabrielu.

Pogledala je prema meni i zatvorila oči. Ne, ne budi tužan, molim te.

- Bio je zainteresovan za mene.

Glas drhti, izražen od ozlojeđenosti i naznaka bola. Da li se seća mojih reči, seća li se kako sam je uvredio. Kako sam mogao. Napravim korak naprijed i odmahnem glavom.

- Marie, sve što sam rekao nije istina, ja.

Zbunim se, sakrijem ruke u džepove,

.Nisam ja ovo rekao tebi, nego sebi, hteo sam da se prevarim.

- Za što. Gleda me, suzdržava suze i drhti.

- Sve ću vam objasniti, ali nemojmo to raditi ovdje. Vjeruj mi, samo mi vjeruj.

Odmahuje glavom, jeca.

- Pođi sa mnom

Prilazim jos vise.

- Ne razumeš, ja ne mogu.

Napravim još jedan korak ka njoj, sad smo jako blizu. Naginjem se prema njoj i lagano joj dodirujem obraz.

- Zašto ne možeš?

Trese se, plače. Želim da je zagrlim, ali se bojim da je uplašim.

- Svetik.

Smijem se, jako mi nedostaje.

- .prirodna selekcija.

Osjećam kako se javlja anksioznost i smrzavam se. Smiješi se i plače u isto vrijeme.

- .imam još tri meseca.

Zatvori oči.

- .ovo se ne može liječiti, šanse za operaciju su 50/50.

- Ne, ne, ne neee!

Hvatam se za glavu, vrištim, ljudi me zaziru, oči mi suze, vrtim krugove oko sebe. Ne ona, ne, neću to dozvoliti, ne.

Mari je pokrila lice dlanovima, ja sam se pribrao, konačno je zagrlio, pritisnuvši je uz sebe što je čvršće moguće.

- Živećeš, razumeš. Toliko to želim. Toliko to želim!stisnem jos jace.

Prvi put u 5 godina plačem.a snijeg i dalje pada, okolo ima ljudi, tramvaja, ali ne vidim ništa, ništa. Samo ja i ona.moja devojka.

Opet gužva. Stojimo tu 40 minuta, a ja 40 minuta razmišljam šta da joj kažem, ali imam šta da kažem. Ne želim da je izgubim, boriću se.

- Marie, znam odličnu kliniku, tamo su najbolji doktori.

Sjedi, pognute glave, šešir u rukama, raščupane kose. Shvatam da moram da sačekam sa priznanjem, već joj je teško, ali evo me sa svojom ljubavlju. Još ću imati vremena, sada je najvažnije njeno zdravlje.

- Hvala Svetiku, ali sumnjam da postoji šansa.

Ćutim i uzdišem. Uhvatiću se za svaku slamku, potrošiću mnogo novca samo da ona živi. Da se samo nasmejala.